Из нових књига: Заувек изгубљени у лавиринту?
Био је то шок: „Никада више не смем да се вратим на то место, иначе ћу се заувек изгубити у том лавиринту”, мрмљао је Касирер, пошто га је др Фриц Заксл, као главни библиотекар варбуршке збирке, један добар сат проводио крај истанчано, мада и крајње самовољно сортираних ормара и регала.
Надмоћно богатство истраживачке литературе и драгоцена реткост егземплара брижљиво сакупљаних из целог света били су једно. Али право чудо за Касирера састојало се у идеји саме те библиотеке, у очигледно циљаном духовном ставу са којим је сабрана и уређена.
Овде се, наиме, томови нису низали једни за другима ни по алфабету ни по години издања, већ је Варбург сортирао књиге по систему такозваног доброг сусредства, који је сам смислио. Том систему опет у основи лежи његов истраживачки програм о томе шта је особено за човекову културу, шта је сутшински одликује и које динамике суштински одређују њен развој у последњим миленијумима.
Тако је целокупна збирка рашчлањена на четири одељка, који опет почивају на четири основна филозофска појма. То су (до данас):
Оријентисање - Слика - Реч - Делање
Појмом „оријентисање” је Варбург, као глава библиотеке, напре утврдио само да се свет за бића као што смо ми уопште не разуме сам по себи. Човек не само што на тај свет долази далекосежно без заштите и инстинката, већ пре свега такође лишен слутње. Тај елементарни захтев, да се прво тек оријентише у свом мишљењу и делању, у свом укупном односу према свету, рађа сада оно што се назива културом. То је већ била особена исходишна тачка Кантове филозофије. Њу не само што је Касирер изричито делио, већ она представља фундамент његовог главног дела, које се тада још налазило на својим почецима. Под појмом оријентисања, варбуршка библиотека је сортирала дела о празноверју, магији, религји и науци - као средишним културним резултатима основне човекове потребе за оријентисањем.
Али са одељцима „Слика”, „Реч” и „Делање” у варбуршком систему је имплицитно већ дат одговор на питање којим формама и медијима трајно могу да буду постављени учинци тог оријентисања. Наиме, тачно оним што Касирер у својој филозофији назива „симболом” и „симболичким системом”.
Под „Сликом” Варбург сортира дела о орнаменту, графици и сликарству. Под „Речју” формуле заклињања, молитве, епове и уметничку књижевност. Коначно, под појмом „Делања” књиге које истражују само човеково тело као медијум симболичког формирања - дакле расправе о култури светковина и плеса, о позоришту или еротици.
Касирер зато мора да је већ приликом прве посете био преплављен сасвим необичним, чак фантастичним осећањем да је та библиотека била развијена и уређена тачно према оном плану и тежишним тачкама који су, после белешки из трамваја 1971, водили и његово стваралаштво. Основне поставке библиотеке Варбург егзактно одговарају како садржином, тако и формално, основним поставкама његове филозофије имболичких форми!
Као да то није довољно, оне у једном одлучујућем кораку инспирације превазилазе планирану системску архитектуру Касиреровог дела. Јер уместо да се унутар овога, по себи већ високо оригиналног система уређења, сада поступа консеквентно хронолошки, и развој културе од култних поетака тотема, ритуала и мита, до модерне природне науке систематизује као континуирано напредовање ка истинитом сазнању света, у регалима варбуршке библиотеке и даље влада као принцип уређења - принцип „доброг суседства”. Следећи тај принцип, дела из најразличитијих дисциплина и епоха бивају постављена једна поред других тако да истраживач који нешто тражи једва да се приближава замишљеном односу могућег сродства, сличности приступа, као и креативним утицајима. Тако основна дела о хемији имају за директне суседе дела о алхемији; истраживања о античком прорицању из утробе стоје поред расправа о астрологији и модерној алгебри.
Волфрам Ајленбергер
Из књиге « Време чаробњака ». Превод с немачког Саша Радојчић. Агора, Зрењанин – Нови Сад 2020.