ИНТЕРВЈУ - МАЈА СОЛАР, ПЕСНИКИЊА: Случајан сусрет

Зато сам изабрао реч песникиња, иако је она докторка филозофије, теоретичарка, активисткиња, покретач многих друштвених акција... Уз све то је и права атракција, јер њени наступи, ако не у целости, увек садрже бар малу дозу перформанса, тако да је она... Да, уметница.

У Омладниском клубу ЦК13 у Новом Саду, у уторак јој је представљена нова књига – „А хтела сам“ (Енклава, Београд, 2022), а већ у среду је учествовала и на „Софи“, књижевном фестивалу књижаре „Булевар букс“. Што се формалног дела представљања тиче, Маја Солар је чланица колектива „Герусија“, уредништва медијског портала „Слободни филозофски“, поткаста „Пуна уста поезије“... На књижевној сцени позната је по три наслова: „Макулалалалатура“, „Наравно да није природно“ и „Без зачина“. После пет година паузе, „А хтела сам“ јој је четврта књига поезије. Или није?

Што сте пустили своје фанове да тако дуго чекају Вашу нову књигу?

– (Смех) Генијално. (Смех) Ок. Није да не пишем стално. Мада, сад мало више пишем прозу. А за прозу треба неки континуитет. Тако да имам јако пуно прозних материјала који нису довршени. Требам имати увете да бих нешто завршила, а факат оно кад се томе вратим, после свих послова које морам радити за преживљавање, буквално гледам у тај фолдер и мислим шта сам оно хтела да кажем.

И дођете ипак до наслова за књигу која је пред нама!

- Ово је настало спонтано. Иако се сврстава у поезију, заправо је то неки микс поезије и прозе. Експеримент. Прво није било идеја да ће то бити објављено. Међутим, како сам ја ту покушавала себи нешто да објасним, да изаем на крај са неким својим мукама, схватила сам да би то могло и да се објави. Уз измене и стилизацију, неки људи, пријатељи и пријатељице који су прочитали, потврдили су да може.

А шта ће бити са фолдером прозе, пишете ли роман?

- Надам се да пишем роман. Имам неколико започетих (смех).

Преформулисаћу питање – пишете више романа?

- Катастрофа (смех). Имам идеје, стално ме обузимају, а у последње време сам почела да пишем и кратке приче. Схватила сам да бар то могу лакше да завршим. Али, није ни то једноставно. Колико год ме проза одувек привлачила, колико год имала читалачког искуства, предуго сам била у поетском свету и у свету прозе себе сматрам аматерком која учи како све што хоћу да кажем ставим у ту форму, а да она има неког смисла, да није булшит, јер булшита имамо колико хоћеш. Трудим се да то проучавам, да нешто уобличим и јако ми је занимљиво. Чак и кратке приче. Проза је за мене нови свет.

Којег булшита имамо колико хоћемо?

- Не знам. Можда из ве-цеа (смех). Као и у теорији што имамо свега и свачега. Просто, људи који заузимају позиције моћи могу да уђу у тај свет, а не значи да је то зато што су квалитетни. У књижевности као да је тога још више. Сад како се то мало демократизовало са мрежама, па свако може да пише, што би требало да буде супер, демократичније и приступачно свима, али можда се сад и олако то схвата, као да се стварно може да пише само тако, из главе. Као да не постоји знање, вештина, наука о томе. А постоји. И није да већ није речено јако пуно тога, писано јако пуно тога, ваља то и читати. Не мислити да си неки геније који је сад нешто измислио, а то је већ милион пута прежвакано, или је баналност. Тако да је писање, у истој мери као и читање, јако озбиљна сфера.

На „Софи“ Звонко Карановић и Ви водите поетски дијалог...

- Књижевни. Добро, они су то тако назвали, поетски, јер није само промоција моје књиге, него и разговор о књижевности уопште, где ће то да нас одведе.

Мени супер звучи лежерност тог назива, „Софа“ ме подсећа и на психоанализу, па и на кауч за спавање...

- Ето, ко зна шта ће да нам изађе из несвесног (смех).

Шта сте ви хтели да кажете насловом књиге, или је то предухитривање читалаца у чувеном питању шта је писац хтео да каже?

- Не знам (смех). Мало је мучна атмосфера у књизи. Говорим о анксиозности, нападима панике. Ок, ја то све поетизујем, али ме реално мучило...

(У овом тренутку интервју је прекинут. А хтео сам да га завршим. Сада уколико не прочитам књигу можда никад нећу сазнати шта је хтела Маја Солар, шта је мучило. Прекид и овај постскриптум нису изазвале ванредне околности, нити спонзори, него Слободан Тишма и Владимир Копицл. Разговор се наставио са њима. Али, о томе више поводом њихових нових књига.)

Игор Бурић