INTERVJU - MAJA SOLAR, PESNIKINJA: Slučajan susret

Zato sam izabrao reč pesnikinja, iako je ona doktorka filozofije, teoretičarka, aktivistkinja, pokretač mnogih društvenih akcija... Uz sve to je i prava atrakcija, jer njeni nastupi, ako ne u celosti, uvek sadrže bar malu dozu performansa, tako da je ona... Da, umetnica.

U Omladniskom klubu CK13 u Novom Sadu, u utorak joj je predstavljena nova knjiga – „A htela sam“ (Enklava, Beograd, 2022), a već u sredu je učestvovala i na „Sofi“, književnom festivalu knjižare „Bulevar buks“. Što se formalnog dela predstavljanja tiče, Maja Solar je članica kolektiva „Gerusija“, uredništva medijskog portala „Slobodni filozofski“, potkasta „Puna usta poezije“... Na književnoj sceni poznata je po tri naslova: „Makulalalalatura“, „Naravno da nije prirodno“ i „Bez začina“. Posle pet godina pauze, „A htela sam“ joj je četvrta knjiga poezije. Ili nije?

Što ste pustili svoje fanove da tako dugo čekaju Vašu novu knjigu?

– (Smeh) Genijalno. (Smeh) Ok. Nije da ne pišem stalno. Mada, sad malo više pišem prozu. A za prozu treba neki kontinuitet. Tako da imam jako puno proznih materijala koji nisu dovršeni. Trebam imati uvete da bih nešto završila, a fakat ono kad se tome vratim, posle svih poslova koje moram raditi za preživljavanje, bukvalno gledam u taj folder i mislim šta sam ono htela da kažem.

I dođete ipak do naslova za knjigu koja je pred nama!

- Ovo je nastalo spontano. Iako se svrstava u poeziju, zapravo je to neki miks poezije i proze. Eksperiment. Prvo nije bilo ideja da će to biti objavljeno. Međutim, kako sam ja tu pokušavala sebi nešto da objasnim, da izaem na kraj sa nekim svojim mukama, shvatila sam da bi to moglo i da se objavi. Uz izmene i stilizaciju, neki ljudi, prijatelji i prijateljice koji su pročitali, potvrdili su da može.

A šta će biti sa folderom proze, pišete li roman?

- Nadam se da pišem roman. Imam nekoliko započetih (smeh).

Preformulisaću pitanje – pišete više romana?

- Katastrofa (smeh). Imam ideje, stalno me obuzimaju, a u poslednje vreme sam počela da pišem i kratke priče. Shvatila sam da bar to mogu lakše da završim. Ali, nije ni to jednostavno. Koliko god me proza oduvek privlačila, koliko god imala čitalačkog iskustva, predugo sam bila u poetskom svetu i u svetu proze sebe smatram amaterkom koja uči kako sve što hoću da kažem stavim u tu formu, a da ona ima nekog smisla, da nije bulšit, jer bulšita imamo koliko hoćeš. Trudim se da to proučavam, da nešto uobličim i jako mi je zanimljivo. Čak i kratke priče. Proza je za mene novi svet.

Kojeg bulšita imamo koliko hoćemo?

- Ne znam. Možda iz ve-cea (smeh). Kao i u teoriji što imamo svega i svačega. Prosto, ljudi koji zauzimaju pozicije moći mogu da uđu u taj svet, a ne znači da je to zato što su kvalitetni. U književnosti kao da je toga još više. Sad kako se to malo demokratizovalo sa mrežama, pa svako može da piše, što bi trebalo da bude super, demokratičnije i pristupačno svima, ali možda se sad i olako to shvata, kao da se stvarno može da piše samo tako, iz glave. Kao da ne postoji znanje, veština, nauka o tome. A postoji. I nije da već nije rečeno jako puno toga, pisano jako puno toga, valja to i čitati. Ne misliti da si neki genije koji je sad nešto izmislio, a to je već milion puta prežvakano, ili je banalnost. Tako da je pisanje, u istoj meri kao i čitanje, jako ozbiljna sfera.

Na „Sofi“ Zvonko Karanović i Vi vodite poetski dijalog...

- Književni. Dobro, oni su to tako nazvali, poetski, jer nije samo promocija moje knjige, nego i razgovor o književnosti uopšte, gde će to da nas odvede.

Meni super zvuči ležernost tog naziva, „Sofa“ me podseća i na psihoanalizu, pa i na kauč za spavanje...

- Eto, ko zna šta će da nam izađe iz nesvesnog (smeh).

Šta ste vi hteli da kažete naslovom knjige, ili je to preduhitrivanje čitalaca u čuvenom pitanju šta je pisac hteo da kaže?

- Ne znam (smeh). Malo je mučna atmosfera u knjizi. Govorim o anksioznosti, napadima panike. Ok, ja to sve poetizujem, ali me realno mučilo...

(U ovom trenutku intervju je prekinut. A hteo sam da ga završim. Sada ukoliko ne pročitam knjigu možda nikad neću saznati šta je htela Maja Solar, šta je mučilo. Prekid i ovaj postskriptum nisu izazvale vanredne okolnosti, niti sponzori, nego Slobodan Tišma i Vladimir Kopicl. Razgovor se nastavio sa njima. Ali, o tome više povodom njihovih novih knjiga.)

Igor Burić