ДНЕВНИКОВА КЊИГА Казуо Ишигуро: „Не дај ми никад да одем“

Породица Казуа Ишигуре доселила се у Велику Британију када је он имао пет година, па је будући нобеловац одрастао између две културе – иако је у Енглеској био сасвим интегрисан у друштво, у његовој кући се и даље говорио јапански и неговала традиције старе домовине. Сам писац ово подвлачи као један од битних фактора за његов нешто другачији поглед на свет, са перспективом помало измештеном из обе културе у којима је одрастао.

Занимљиво је видети како се ова два погледа на свет укрштају у његовом роману „Остаци дана“ о човеку који је заувек заробљен у својој окамењеној улози батлера, тежећи да оствари апсолут у животној филозофији блиској јапанском схватању служења, али и британској привржености традицији.

Посебно карактеристично за Ишигуров опус јесте разноликост тема (па и жанрова), којима се овај писац окреће – од лома старих идеала у послератном Јапану, преко, већ помињаних питања традиције у Енглеској, до проблема историјског заборава у готово чисто фантазијском роману “Закопани џин“, о ком је “Дневник” раније писао.

“Не дај ми никад да одем” спада у још један занимљиви књижевни излет – у питању је необична исповест неговатељице Кети у којој није ништа онако како се стварно чини. Ишигуро не подилази читаоцу ни у најмањој мери, те није једноставно рашчивијати шта се у роману заиста дешава, па читање прве половине књиге захтева скоро детективску пажњу. На први поглед би се овај “штос” Аријадниног клупка нарације који читалац мора да одмотава да би схватио шта се заправо дешава, и који страшно вуче на даље читање, могао учинити јефтиним, али Ишигурови јунаци, њихови односи и деликатни описи одрастања јесу све само не то.

Књига приказује дистопијску стварност у свету који би могао бити наш, и радња је смештена у паралелну историју Енглеске са краја двадесетог века, са једном малом (али кључном) изменом.

Пошто је читалац присиљен да у потпуности преузме тачку гледишта главне јунакиње, откриће до ког у другом делу романа неминовно долази постаје још ужасније, и још је јасније колико може бити страшан затвор васпитања који друштво може да наметне. Јунаци нису само заробљеници (пре)суровог друштва, већ и сопствених уверења која су им усађивана од детињства. У позадини фона велике трагедије која се одиграва у књизи, постоји још једна суптилнија трагедија људи који су тако перфидно индоктринирани да остају затворени у тамници из које нема бега не зато што је он физички немогућ, него зато што не постоји више чак ни сама идеја о бекству.

Настасја Писарев