Дневникова књига: Силвија Плат, „Стаклено звоно“
Када је говорила о свом једином роману, чувена америчка песникиња Силвија Плат је изјавила да је покушала да представи свет и људе око себе кроз измењену перспективу стакленог звона.
У томе је и успела - роман је писан кроз онеобичену визуру особе која се бори са проблемима које доноси ментална болест.
Иначе, прича о настанку “Стакленог звона” личи на нешто мање амбициозну верзију Гогољевог грандиозног плана да напише трилогију која ће у пуном светлу приказати Русију. Пратећи Дантеове трагове, Гогољ је у три књиге хтео да прикаже руски друштвени пакао, чистилиште и рај. На крају, руски писац је успео да напише само “Мртве душе” које су представљале пакао. У сличном кључу, бар према сведочењу Силвије Плат, други део “Стакленог звона” требало је да приказује исти свет и исте људе приказане у првом делу, али овај пут “виђене очима здравља”.
Други део није никад написан пошто се Силвија Плат убила једва месец дана по објављивању “Стакленог звона”. На крају дана, чини се да утопијама заиста и није место у ‘правој’ књижевности; уосталом, и Дантево “Чистилиште”, и “Рај” су далеко по уметничком квалитету испод “Пакла”. Један од разлога је свакако то што је идеално друштво толико далеко од слике данашње људске цивилизације да се у књижевности претвара у апстракцију која не значи ништа.
У сваком случају, “Стаклено звоно” је блиско слици интимног пакла колико је то уопште могуће; ауторкин необични стил открива застрашујућ однос према свету, као да је стварност, иза дебелог стакла, мање стварна, отуђена до мере у којој готово ни према чему није могуће успоставити смислен емоционалан однос.
Уз мрачније исповедне тонове особе која свет посматра кроз тамну визуру душевне болести, преплићу се и многи пасажи ведријих, понекад готово шаљивих тонова. Од ласцивних авантура Дорин, протагонисткињине увек саркастичне пријатељице, преко слика монденског живота у Њујорку педесетих година које споља подсећају на сцене из филмова златног Холивуда, до комичних епизода попут оне у којој главна јунакиња поједе цео садржај чиније за испирање руку, са све трешњиним цветовима, мислећи да је у питању отмена јапанска супа. Ипак, чак и у таквим, наизглед веселим и лаким епизодама, на крају ипак преовладава депресивни, отуђени тон нараторке, која никада не успева заиста да се повеже са својим животом, нити са људима око себе.
Настасја Писарев