ДНЕВНИКОВА КЊИГА Томи Виринга: Лепа млада жена
Томи Виринга спада у млађу генерацију холандских писаца, превођен је на велик број светских језика, пише романе и филмске сценарије. Један од највећих квалитета ове књиге је то што се чита брзо, са великом лакоћом, што свакако није врлина за потценити, нарочито због тога што аутор не избегава тешке теме.
Књига се бави суровом и прецизном дисекцијом љубави између двоје људи, толико је потпуно деконструишући, да се до краја релативизује и сама идеја љубави, тако да остаје нејасно шта је заправо било то што је повезало двоје главних ликова, и да ли је то било ишта више од пожуде. Заправо, у питању је готово механицистички опис односа између мушкарца и жене који се, чини се, на крају своди на секс и/ли размножавање. Међутим, у таквом ауторовом приступу нема ничега случајног – на дубљем нивоу овај роман је дискретна дебата између две различите животне филозофије. Главни лик је успешни виролог чији је главни део свакодневице на послу вршење тестова над животињама (и њихово коначно убијање). Његов сурови и прагматични однос према стварности не оставља простор ни за какво сажаљење за животиње којима убризгава смртоносне вирусе, односећи се према њима као нижим облицима живота који не могу да осете бол. С друге стране, његова много млађа супруга, вегетаријанка из уверења, заузима супротни став.
Читајући “Лепу младу жену”, тешко је не сетити се Достојевског и сцене бичевања коња у “Злочину и казни”, где Раскољников притрчава измученој животињи да би је спасао. Иако млади холандски писац нема превише тога заједничког са руским класиком, ипак постоји додирна тачка у једној врло специфичној теми, односно у важности коју добија проблематизовање односа према животињама (и на крају, према свима са којима делимо ову планету).
У деконструкцији љубави двоје главних јунака има нечега сирово натуралистичког (чини се да све на свету тежи неизбежној ентропији, и да нема никаквог вишег смисла), али коначни обрт је управо у последњој сцени која је крајње романтизирана, и у којој се охоли професор, суочен са својом старошћу и пропашћу брака, најзад ломи, доживљава катарзу, и изврће своју животну филозофију наглавце, тражећи виши смисао у самилости и разумевању универзалности бола, у помало патетичној, али и те како ефектној завршници романа.
Настасја Писарев
