ЧАСОПИСИ: Нови број ЛЕТОПИСА МАТИЦЕ СРПСКЕ
Из издавачке радионице Матице српске изашао је нови, јунски број Летописа у којем су у сталној рубрици „Поезија и Проза” објављени прилози Благоја Савића, Бена Голосовкера, Бошка Ломовића, Милутина Лује Данојлића, Драгише Калезића и преводи поезије пет савремених италијанских песника (Марта Марија Кампореале, Вито Даволи, Ђани Антонио Палумбо, Ђирма Манчини, Бенито Д’Ањано). Рубрика „Есеји” доноси текстове Павла З.
Зељића о песништву Данице Марковић и Гордане Тодоровић, као и Бојана Рајевића о поезији Адама Пуслојића, Никите Станескуа и Марина Сорескуа – уз додатну димензију која упућује на чињеницу да је Пуслојић и преводио два велика румунска песника, те да је њихова веза била интензивнија од оних какве иначе постоје између преводилаца и превођених. Теме рубрике „Сведочанства” су Тадеуш Ружевич о којем пише Бисерка Рајчић, Милош Кордић кроз текст Душана Иванића и Михаило Обреновић којем се у свом тексту посветио Симо Ц. Ћирковић, доксу „Поводи” посвећени Душану Радовићу о којем пише Миомир З. Милинковић.
Стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а у овом броју текстове потписују Сања Перић, која пише о студији Ивана Негришорца посвећеној поезији Јована Дучића, затим Милош Михаиловић (анализа биографије Васка Попе из пера Радована Поповића), Јелена Марићевић Балаћ (о књизи „Трансмузикализација текста” Мине Ђурић), Нина Стокић (сагедавање вредности романа Драгана Хамовића „Род ораха”), Лазар Букумировић (суд о две збирке поезије Тање Крагујевић „Фрактали” и „Корице за одлазећи глас”), Ленка Настасић (поглед на лањска издања едиције „Прва књига Матице српске”) те Владан Бајчета, који је из књижевно-критичарског угла веома оштро проговорио о „Унутрашњем мору” Данице Вукићевић, роману који је ове године добио НИН-ову награду: „Унутрашње море није чак ни некакав антироман, чиме би се кроз жанровски парадокс могла правдати одлука да буде узет у обзир за поменуту награду, већ је реч о антикњижевности, несређеним пабирцима без икаквог реда и врло мало смисла, које свако има право да пише и објављује, да чита ко хоће и може, али да промовише као добру књижевност само онај ко је спреман на ризик сопственог професионалног угледа”, категоричан је др Бајчета, научни сарадник у Институт за књижевност и уметност из Београда.
М. С.