Часопис Кораци: Мицић све напуштенији и радикалнији
Зенитизам као још увек недовољно истражен уметнички покрет, заузима значајно место у баштини српске авангарде с почетка 20. века, указује Синиша Туцић у тексту под називом “Поетика и манифести зенитизма”, објављеном у часопису за књижевност, уметност и културу “Кораци” (бр 4- 6 за 2019), који издаје Народна библиотека “Вук Караџић” из Крагујевца.
Као централна фигура зенитистичког покрета, Љубомир Мицић имао је надасве занимљиву животну судбину. Пацифиста и космополита, уредник часописа “Зенит” (чија је мисија увелико превазилазила ове просторе), ултранационалиста (кога треба схватити у контексту тадашњег времена), француски емигрант, након Другог светског рата завршава као књижевник који је живео у потпуној изолацији. У својој утопијској пројекцији, иако је у почетку окупљао велики број стваралаца (Милош Црњански, Душан Матић, Станислав Винавер...) - на крају је остао сам. Велики број уметника дистанцирао се од зенитистичког покрета, из различитих разлога. Што су га више напуштали поједини ствараоци, Мицић је постајао све радикалнији - примећује Синиша Туцић у овом свом осврту на зенитизам.
Поменути број часописа “Кораци” отварају странице прозе Мирјане Митровић, Оље Кнежевић, Татјане Венчеловски, Александра Максима Поповића, Нормана Дагласа и Виталијана Бранкатија, уз поезију Дубравке Ђурић, Виктора Радоњића, Ане Никвул и Војислава З. Илића.
У прилогу “Милош Црњански и његово дрвеће између Истока и Запада”, Иван Штерлеман скреће пажњу на утицај окружења на дух аутора, подсећајући и на примере у светској литератури. Штерлеман то показује, између осталог, анализирајући и “Дневник о Чарнојевићу” Милоша Црњанског, примећујући да је бекство у природу његовог јунака уједно и естетичке природе.
Већ на првој страници лепоту природе истиче антитеза у којој с друге стране стоје затвор и касарна, мрачан простор испуњен људима и њиховом негативном енергијом....С једне стране имамо продукт људског, простор у ком живе ужас, терор и страх, оличење ружног, док је с друге стране простор из ког је људско искључено, празан рајски простор довољан сам себи, природно уметничко дело”, указује Штерлеман, уз напомену да Црњански јасно наглашава да је јунаково бекство у природу скривање од ужаса које чини људска рука.
“Дневник о Чарнојевићу”, заједно са “Хазарским речником” Милорада Павића и “Опсадом цркве Св.Спаса” Горана Петровића, анализира и Јелена М.Ристовић, бавећи се поетиком снова у српској књижевности 20.века на примерима ова три романа.
Објављен је и запис на староруском језику “Задоншчина”, настао у 14. веку, односно после битке на Куликовом пољу 1380. године (недалеко од Туле), о којој пише.
Овај број часописа “Кораци” садржи и низ књижевних приказа и осврта, а затвара га кратка драма “Копродукција” Ђорђа Милосављевића и илустрације скулптура Станислава Антонића.
Н.П-ј.
