Изложба српског наслеђа у у Историјском музеју Будимпеште

Кустос је Тамаш Чаки из Историјског музеја, који је поставку дефинисао у сарадњи са Ксенијом Голуб из Мађарске државне библиотеке „Сечењи”, Силвестером Тербиком из Музеја примењене уметности, те Костом Вуковићем, управником Музеја Епархије будимске Српске православне цркве.

– Изложба је замишљена као својеврсна историјска читанка у чијем је фокусу Саборна црква посвећена Светој Тројици, највеће црквено здање не само Будимске епархије него и целе Карловачке митрополије, која је срушена након Другог светског рата. Поставка, међутим, актуелизује и судбину саме градске четврти Табан, знане и као Рацка, односно Српска варош, над којом се уздизао торањ Саборног храма са прелепом барокном капом – каже за „Дневник” Коста Вуковић, уз напомену да је ово прва изложба посвећена историјском и културном наслеђу Срба у Мађарској, која ће бити приређена на тако репрезентативном месту као што је Краљевски дворац.

Срби су у већем броју, како пишу књиге староставне, почели да насељавају Будим још у доба краљева Жигмунда (1368-1437) и Матије Корвина (1458-1490), мада њихова присутност на том подручју датира и из још давнијих времена. Ипак, највећи прилив становништва у Угарску десио се за време Велике сеобе (1690), чему су допринеле с једне стране Османлије, а са друге царске привилегије Леополда И, које су Србима гарантовале потпуну слободу у унутрашњој самоуправи – у свим духовним и световним стварима.       

У Будиму су се Срби настанили углавном на падинама Табана, према Дунаву, у „дољњој вароши“, која се још и почетком овог века називала „Рацварош“ (Српска варош). Српска заједница у Будиму била је добро организована; имала је властиту администрацију, постојало је еснафско уређење, а Срби су на темељу посебног царског указа Леополда И стицали и право грађанства. Када је, пак, реч о будимској митрополији, она је формално установљена 1557. године, као најсеверније црквено средиште подунавских Срба у Угарској.

Првобитну, скромну православну будимску богомољу од камена, освештао је патријарх Арсеније Чарнојевић у спомен св. великомученику Димитрију Солунском. За градњу Саборне цркве најзаслужнији је, пак, Василије Димитријевић, родом из Новог Сада, који је за епископа будимског посвећен 1728. године. Управо се он, наиме, заложио код бечке државне администрације да се у Будиму, на месту старе и за све бројнију паству недовољне богомоље, сагради велики храм.

Након што је из царствујушће Вијене стигло зелено светло, 29. марта 1741. црквена општина је склопила уговор о градњи храма с познатим пештанским архитектом и предузимачем Андреасом Мајерхофером. Нова богомоља је завршена 1751. и то као једнобродна грађевина с раскошним барокним звоником. Десет година касније склопљен је уговор са дрворезбаром Антонијем Михићем о изради иконостаса, за који је 52 иконе израдио најпознатији новосадски сликар друге половине ЏВИИИ века Василије Остојић.

Храм је тешко оштећен у великом пожару 1810, када је пуким чудом преживео само звоник украшен раскошном барокном капом, на којој је Теодор Илић Чешљар осликао четворицу јеванђелиста. Ватра је прогутала и иконостас, али је већ четири године касније израђена конструкција новог, за коју је 1818. најпознатији српски уметник тога доба, новосадски сликар Арса Теодоровић, почео да израђује иконе. Теодоровић је до 1820. завршио свих 68 икона, а пуним сјајем храм је засијао 1824, када су свеколики радови на обнови завршени.

Удар високих дунавских таласа Саборна црква је 1838. издржала, али није и бомбе које су на њу пале век и коју годину касније. Међутим, за разлику од већине богомоља страдалих током Другог великог светског убијања, она није обновљена, већ је 1949. сравњена са земљом. Средином деведесетих година прошлог века нове мађарске власти признале су историјску грешку и на име одштете за бесправно рушење Саборне цркве у посебан фонд Епархије будимске уплатиле - милијарду форинти!

– Током бомбардовања града при крају Другог светског рата Саборна црква је погођена, и највише је страдала управо звоничка капа. Унутрашњост, односно сводна конструкција и ентеријер, мање-више остали су нетакнути, с тим да су услед детонације избијени прозори и до извесне мере је оштећен кров – наводи Коста Вуковић. – Неспорно је да је црква могла бити обновљена, односно да су оштећења могла бити санирана а звоник реконструисан. Нажалост, ништа се није предузимало неколико година, кровна конструкција се све више урушавала, због чега се у самом храму више није служило. На крају су власти донеле одлуку да сруше храм.   

Петља на црквеном плацу

Изложба „Српска Саборна црква у Будиму” кроз мноштво артефаката приказује историју храма и његовог окружења, као и улогу овог црквеног здања у животу српске заједнице у Табану. Поред обновљеног иконостаса Арсе Теодоровића и упечатљивих примера црквеног мобилијара, поставка кроз сачуване фотографије, слике, цртеже, урбанистичке планове, архивске документе, књиге, писма, интерактивне садржаје који ће бити презентовани на ЛЕД екранима... води и кроз друштвена збивања у 18. и 19. веку, са акцентом на разгранате везе пештанске и будимске српске интелигенције, све до пропасти храма крајем Другог светског рата, закључно са његовим рушењем 1949-50. и потоњом судбином црквене парцеле коју је заузела саобраћајна петља - прилаз Елизабетином мосту.  

Покушао је тадашњи будимски владика Георгије Зупковић да питање обнове Саборне цркве изнесе и на међународну сцену, али није било адекватног ођека. На крају, када су црквене власти схватиле да помоћи нема ниоткуда и да ће храм бити срушен, одлучено је да се превентивно демонтира раскошни иконостас и иконе склоне. Ово ремек-дело Арсе Теодоровића у протекле три године је, захваљујући заједничком пројекту Галерије Матице српске, Покрајинског завод за заштиту споменика културе и Епархијског музеја, потпуно обновљено и представљаће, не само најмаркантнији, него и највреднији експонат на изложби у Историјском музеју, која ће бити отворена до крају фебруара 2019. године. 

М. Стајић