Нечиста крв – Грех предака у домаћим биоскопима

Холивудским речником, који није непримерен за “Грех предака” сценаристе Војислава Нановића и редитеља Милутина Петровића (Продукцијска кућа “This анд That“), филм је приквел за “Нечисту крв”. Преднаставак, како тај неологизам још горе звучи на српском.

„Нечиста крв - Грех предака” прати централни део живота hayi Трифуна (Драган Бјелогрлић), после којег почиње лагана али сигурна пропаст, не само једне поРодице, једног богатства и угледа, него и једног времена. Познато је из школске лектире, реч је о 19. веку, радња је смештена у Врање, на југу Србије, који је још увек под Турцима. У окружењу освајачких аспирација Турака и њихових политичких, па и оружаних трвења са Србима, пословично пуних поверења у Бога и Цркву, хаџи Трифун стечени замашни иметак и углед заправонајтеже брани на фронту властите куће, где је сва сила жена које су удовице, које су удате или би да се удају.

Иако патријархална глава породице, страх и трепет, какав је познат још од романа Боре Станковића, он не може да се избори против те силе с којом ниједна чврста рука, па ни батина, нису изашле на крај - силе љубави, или ероса, како се то поетички још боље може назвати.

Награда глумачком ансамблу

Глумачком ансамблу филма „Нечиста крв - Грех предака“ Милутина Петровића припала је, по одлуци жирија, награда за најбоље глумачко остварење на управо завршеном 4. издању Дунав Филм Феста у Смедереву. „Дунавска лађа“ за најбољи филм припала је чувеном мађарском редитељу Иштвану Сабу за остварење „Коначни извештај“, док је редитељски тандем - Весела Казакова и Мина Милева награђен за најбољу режију за филм бугарско-француске копродукције „Жене плачу“.  Награда за најбољи сценарио припала је немачком редитељу Доминику Графу и сценаристи Константину Лебу за филм „Фабиан“. Фестивал је затворен српском претпремијером најновијег филма Срђана Драгојевића “Небеса”.

Прва међу побуњеницама је Цона (Катарина Радивојевић), сестра врањског хаџије, коју он чак и пореди са мушкарцем. Она ради шта јој је воља, не без цене и последица, што јесте нит-водиља целог филма. У античкој трагедији, то би се звало хибрис, али нема у филму Милутна Петровића, чак иако је оригинални сценарио адаптирала Милена Марковић, много драмског. Много је више мелодрамског и романтичарског духа, у којем се кроз низ несрећних љубави или бар њихових назнака, хаџи Трифун мртав озбиљан креће и разрачунава, ништа не решавајући до краја, па филм остаје и без катарзе, или бар класичне драматуршке кулминације и расплета, слутећи можда чак и сиквел или наставак, како се то ипак лепо каже и на српском.

Атмосфера је у филму добро погођена. Камера, сценографија, костим, музика, доприносе одличним глумцима на убедљивости и емотивном штимунгу, том фамозном и фаталном дерту, карактеристичном не само за Врање и југ Србије. Зато се филм “Нечиста крв - Грех предака” и може донекле назвати холивудским “каубојцем”, не само у пежоративном (погрдном) значењу.   

        Игор Бурић