ФИЛМСКА КРИТИКА: „Шавови“ Мирослава Терзића
„Шавови“, драма редитеља Мирослава Трезића, по сценарију Елме Татаргић, запажени и награђивани у свету и код нас (овогодишње Берлинале, недавно завршени београдски Фест), заиграли су и у домаћим биоскопима да би нам понудили, не паралелну стварност, што се данас од филма углавном очекује, него вредну, упозоравајућу и потресну допуну стварности и то на децентан, а моћан, уметнички начин.
Филм је настао по истинитој причи једне мајке, која је 18 година живела у убеђењу да јој је на порођају у Београду украдено дете. Једна је то међу хиљадама драматичних повести, која говори о актуелном проблему/проблемима које наша држава још не решава. Тек, „Шавови“ и те како суштински ангажовани, у први план, истовремено сведено али и живописно, стављају стварне људе и њихове емоције прецизно их конфронтирајући са системом, или тачније, његовим одсуством, који омогућава бескрупулозним типовима оба пола, да из мрака, опасно, дугорочно и подмукло управљају људским судбинама.
Филм „Шавови“ креће од свакодневице једне тихе београдске породице (жена, муж, ноћни чувар и ћерка, студенткиња) на ивици дисфункционалности. Нарушени односи унутра ње, откривају нам се постепено: средовечна Ана (Снежана Богдановић), власница и једина радница у својој малој кројачкој радњи, у свом дому са укућанима више је сенка особе, него жена и мајка. Њени гестови и мали ритуали се од њој блиских толеришу или тихо одбацују. Такође, са задршком, тензија расте до питања: жели ли поново на психијатрију. Јер Ана, као хипнотисана, опет тајећи, покушава да састави раздеране шавове сопственог живота - опсесивно спроводи сопствену, узалудну истрагу. Међутим, овога пута, траг до којег долази можда је ипак, опипљивији, стварнији, обећавајући...
Поента „Шавова“ није у ишчекивању (не)очекиваног расплета (елементи психотрилера иако важни и присутни не експлоатишу се на жанровско типичан начин) већ у путу до њега, који заједно са главном протагонисткињом, фасцинантном Снежаном Богдановић свакако, и посебно у крупном плану, прелазимо. Идентификујући се са њеним “лудилом“, страховима и надањима, бесом и огорчењем преображеним и у неки вид надљудске тихе, а моћне снаге, сведочимо субјективној фактографији стања жене, која с разлогом жели само истину.
Много више од чврстог рама за Ану, Снежане Богдановић, својим сјајним наступима учинила је глумачка екипа у којој су на првом месту Јована Стојиљковић, Марко Баћовић, Весна Тривалић, Павле Чемерикић и Игор Бенчина.
Фотографија Дамјана Радовановића у садејству с сценографијом Ане Буљан врло инвентивно креира сугестивну атмосферу филма, истовремено непогрешиво осликавајући, како унутрашње стање главне јунакиње, тако и социо – економски миље једне породице стопљене са реалном, корозивном сликом ововременог, скора па, постапоклиптичног Новог Београда.
Редитељ Мирослав Терзић, после првенца „Устаничка улица“ (2012), солидног трилера на тему овдашњих ратних злочина, „Шавовима“ још једном у фокус ставља проблем који се (не)свесно гура на маргине интересовања јавности, притом показујући како се у задатим, ограничавајућим, али и очито подстицајним продукционим условима, може одржати висок ниво занатског умећа у функцији вансеријских филмских домета.
В. Црњански
