FILMSKA KRITIKA: „Šavovi“ Miroslava Terzića
„Šavovi“, drama reditelja Miroslava Trezića, po scenariju Elme Tatargić, zapaženi i nagrađivani u svetu i kod nas (ovogodišnje Berlinale, nedavno završeni beogradski Fest), zaigrali su i u domaćim bioskopima da bi nam ponudili, ne paralelnu stvarnost, što se danas od filma uglavnom očekuje, nego vrednu, upozoravajuću i potresnu dopunu stvarnosti i to na decentan, a moćan, umetnički način.
Film je nastao po istinitoj priči jedne majke, koja je 18 godina živela u ubeđenju da joj je na porođaju u Beogradu ukradeno dete. Jedna je to među hiljadama dramatičnih povesti, koja govori o aktuelnom problemu/problemima koje naša država još ne rešava. Tek, „Šavovi“ i te kako suštinski angažovani, u prvi plan, istovremeno svedeno ali i živopisno, stavljaju stvarne ljude i njihove emocije precizno ih konfrontirajući sa sistemom, ili tačnije, njegovim odsustvom, koji omogućava beskrupuloznim tipovima oba pola, da iz mraka, opasno, dugoročno i podmuklo upravljaju ljudskim sudbinama.
Film „Šavovi“ kreće od svakodnevice jedne tihe beogradske porodice (žena, muž, noćni čuvar i ćerka, studentkinja) na ivici disfunkcionalnosti. Narušeni odnosi unutra nje, otkrivaju nam se postepeno: sredovečna Ana (Snežana Bogdanović), vlasnica i jedina radnica u svojoj maloj krojačkoj radnji, u svom domu sa ukućanima više je senka osobe, nego žena i majka. Njeni gestovi i mali rituali se od njoj bliskih tolerišu ili tiho odbacuju. Takođe, sa zadrškom, tenzija raste do pitanja: želi li ponovo na psihijatriju. Jer Ana, kao hipnotisana, opet tajeći, pokušava da sastavi razderane šavove sopstvenog života - opsesivno sprovodi sopstvenu, uzaludnu istragu. Međutim, ovoga puta, trag do kojeg dolazi možda je ipak, opipljiviji, stvarniji, obećavajući...
Poenta „Šavova“ nije u iščekivanju (ne)očekivanog raspleta (elementi psihotrilera iako važni i prisutni ne eksploatišu se na žanrovsko tipičan način) već u putu do njega, koji zajedno sa glavnom protagonistkinjom, fascinantnom Snežanom Bogdanović svakako, i posebno u krupnom planu, prelazimo. Identifikujući se sa njenim “ludilom“, strahovima i nadanjima, besom i ogorčenjem preobraženim i u neki vid nadljudske tihe, a moćne snage, svedočimo subjektivnoj faktografiji stanja žene, koja s razlogom želi samo istinu.
Mnogo više od čvrstog rama za Anu, Snežane Bogdanović, svojim sjajnim nastupima učinila je glumačka ekipa u kojoj su na prvom mestu Jovana Stojiljković, Marko Baćović, Vesna Trivalić, Pavle Čemerikić i Igor Benčina.
Fotografija Damjana Radovanovića u sadejstvu s scenografijom Ane Buljan vrlo inventivno kreira sugestivnu atmosferu filma, istovremeno nepogrešivo oslikavajući, kako unutrašnje stanje glavne junakinje, tako i socio – ekonomski milje jedne porodice stopljene sa realnom, korozivnom slikom ovovremenog, skora pa, postapokliptičnog Novog Beograda.
Reditelj Miroslav Terzić, posle prvenca „Ustanička ulica“ (2012), solidnog trilera na temu ovdašnjih ratnih zločina, „Šavovima“ još jednom u fokus stavlja problem koji se (ne)svesno gura na margine interesovanja javnosti, pritom pokazujući kako se u zadatim, ograničavajućim, ali i očito podsticajnim produkcionim uslovima, može održati visok nivo zanatskog umeća u funkciji vanserijskih filmskih dometa.
V. Crnjanski
