Филмска критика: „Осветници: крај игре” - чиста радост (и покоја суза)

Завршница Марвелове саге од 21 филма поклопила се са са финалном сезоном “Игре престола”, али за разлику од серије чија финална сезона привлачи слично махнито интересовање публике, али не нарочито позитивне реакције, “Крај игре” одлично је дочекан код публике и критичара.

Прошлогодишњи “Рат бескраја”, први чин великог финала, и од истих режисера,  био је објективно довољно добар филм да је могао да буде занимљив и неком ко није превише упућен у догађања из Марвеловог универзума. Савршено структурирани “Рат бескраја” постављен је као драма на живот и смрт у којој улози постају све већи како филм одмиче, а јунаци губе све теже, све до мрачне катарзе на крају која цео филм своди на узалудну битку са судбином у стилу грчких трагедија. “Крај игре” је далеко мање фокусиран, и покрива много више времена, како у свету филма, тако и у оном нашем (пошто траје три сата) – довољно заправо, да оставља изненађујуће много простора за истраживање личних судбина јунака и њихових интимних расположења.

За разлику од универзално приступачног “Рата бескраја”, завршни део саге о Осветницима је првенствено посвећен фановима франшизе, са свим добрим и лошим што то за собом повлачи. Филм је препун безбројних сцена које су са пуно љубави посвећене највернијим обожаваоцима, а које ван контекста који даје двадесетак филмова гледаоцу пролазнику не значе баш ништа (рецимо сцена у којој Капетан Америка успева да подигне Торов чекић која је у биоскопским салама обично пропраћена недвосмисленим одобравањем).

Први део “Краја игре” је неочекивано камеран и спор за овакву врсту жанровских акционих филмова, и посвећен је искључиво начину на који се јунаци носе са оним што се десило у прошлом наставку (па тако “добри ђак” Капетан Америка проводи време у свом стилу помажући другима на групној психотерапији, Халк ужива у слави и весело прави селфије са клинцима фановима, док Црна удовица утеху проналази тако што се затрпава послом). Други сат филма доноси заокрет у ритму, и кроз духовито осмишљену авантуру постаје помало шаљиво, а помало меланхолично авантуристичко путовање кроз све prеthodnе филмове у којима смо последњих десет година пратили наше јунаке.

Камерни приступ првог дела филма даје добар контраст његовој завршници, па после (пре)дугог затишја, фуриозна финална битка добија на тежини и убедљивости, и делује далеко више судбински. Пошто нису хтели да вољену суперхеројску сагу претворе у цртани филм у ком нема последица, браћа Русо морала су да допусте да изненађујуће велик број ликова страда (што се свакако поклопило и са истицањем уговора неких од глумаца). Цена драме је висока, и ко није рад да гледа погибије вољених јунака који су увек деловали као да су бесмртни, ово можда и није филм за њега.

Један од највећих квалитета филмова из Марвеловог универзума, а што је нарочито очигледно у овом последњем делу, јесте то што су обновили просту радост филмске забаве коју смо памтили из осамдесетих, а каква је последњих деценија готово нестала из биоскопа. Као и у ранијим наставцима, у “Крају игре” има шарма и непретенциозности какве памтимо из “Повратка у будућност”, духовитих и аутоироничних цитата у стилу “Последњег акционог хероја” и авантуре и чистог уживања у магији филма у стилу Индијане Џонса и старих “Ратова звезда”.

Настасја Писарев