Filmska kritika: „Osvetnici: kraj igre” - čista radost (i pokoja suza)

Završnica Marvelove sage od 21 filma poklopila se sa sa finalnom sezonom “Igre prestola”, ali za razliku od serije čija finalna sezona privlači slično mahnito interesovanje publike, ali ne naročito pozitivne reakcije, “Kraj igre” odlično je dočekan kod publike i kritičara.

Prošlogodišnji “Rat beskraja”, prvi čin velikog finala, i od istih režisera,  bio je objektivno dovoljno dobar film da je mogao da bude zanimljiv i nekom ko nije previše upućen u događanja iz Marvelovog univerzuma. Savršeno strukturirani “Rat beskraja” postavljen je kao drama na život i smrt u kojoj ulozi postaju sve veći kako film odmiče, a junaci gube sve teže, sve do mračne katarze na kraju koja ceo film svodi na uzaludnu bitku sa sudbinom u stilu grčkih tragedija. “Kraj igre” je daleko manje fokusiran, i pokriva mnogo više vremena, kako u svetu filma, tako i u onom našem (pošto traje tri sata) – dovoljno zapravo, da ostavlja iznenađujuće mnogo prostora za istraživanje ličnih sudbina junaka i njihovih intimnih raspoloženja.

Za razliku od univerzalno pristupačnog “Rata beskraja”, završni deo sage o Osvetnicima je prvenstveno posvećen fanovima franšize, sa svim dobrim i lošim što to za sobom povlači. Film je prepun bezbrojnih scena koje su sa puno ljubavi posvećene najvernijim obožavaocima, a koje van konteksta koji daje dvadesetak filmova gledaocu prolazniku ne znače baš ništa (recimo scena u kojoj Kapetan Amerika uspeva da podigne Torov čekić koja je u bioskopskim salama obično propraćena nedvosmislenim odobravanjem).

Prvi deo “Kraja igre” je neočekivano kameran i spor za ovakvu vrstu žanrovskih akcionih filmova, i posvećen je isključivo načinu na koji se junaci nose sa onim što se desilo u prošlom nastavku (pa tako “dobri đak” Kapetan Amerika provodi vreme u svom stilu pomažući drugima na grupnoj psihoterapiji, Halk uživa u slavi i veselo pravi selfije sa klincima fanovima, dok Crna udovica utehu pronalazi tako što se zatrpava poslom). Drugi sat filma donosi zaokret u ritmu, i kroz duhovito osmišljenu avanturu postaje pomalo šaljivo, a pomalo melanholično avanturističko putovanje kroz sve prethodne filmove u kojima smo poslednjih deset godina pratili naše junake.

Kamerni pristup prvog dela filma daje dobar kontrast njegovoj završnici, pa posle (pre)dugog zatišja, furiozna finalna bitka dobija na težini i ubedljivosti, i deluje daleko više sudbinski. Pošto nisu hteli da voljenu superherojsku sagu pretvore u crtani film u kom nema posledica, braća Ruso morala su da dopuste da iznenađujuće velik broj likova strada (što se svakako poklopilo i sa isticanjem ugovora nekih od glumaca). Cena drame je visoka, i ko nije rad da gleda pogibije voljenih junaka koji su uvek delovali kao da su besmrtni, ovo možda i nije film za njega.

Jedan od najvećih kvaliteta filmova iz Marvelovog univerzuma, a što je naročito očigledno u ovom poslednjem delu, jeste to što su obnovili prostu radost filmske zabave koju smo pamtili iz osamdesetih, a kakva je poslednjih decenija gotovo nestala iz bioskopa. Kao i u ranijim nastavcima, u “Kraju igre” ima šarma i nepretencioznosti kakve pamtimo iz “Povratka u budućnost”, duhovitih i autoironičnih citata u stilu “Poslednjeg akcionog heroja” i avanture i čistog uživanja u magiji filma u stilu Indijane Džonsa i starih “Ratova zvezda”.

Nastasja Pisarev