Филмска критика: „Капетан Марвел”, 21. филм саге о осветницима

“Капетан Марвел” је 21. филм из саге о Марвеловим Осветницима и први у којем се појављује Керол Денверс, бивша америчка пилотица која је после следа компликованих догађаја добила невероватне моћи и мало ванземаљског ДНК.

С обзиром да је ово филм предвиђен само да уведе Керолин лик у сагу, вероватно је у старту требало спустити очекивања.  Ипак, чак ни крајње млаки први “Капетан Америка” (чија су оба наставка, насупрот томе, била сјајна), није имао такву меру потпуне неутралности као “Капетан Марвел”. У овом филму сцене се нижу, често сасвим забавне, али сценаристи толико играју на сигурно, и прате милион пута опробане обрасце да више делује као да је филм састављао некакав компјутерски генератор заплета који ради на принципу случајности него људско биће.

Ипак, суштински проблем “Капетана Марвела” је што је сувише површан, чак и за филм настао према стрипу. Прави успех Марвелове саге је у томе што су аутори у шаренилу забавних сцена и харизматичних ликова умели да на правом месту удену тренутке искрених емоција јунака и њихових тешких ломова. Од катарзичног сукоба између Тонија Старка и Стива Royеrsa, преко тужно недоречене и неостварене љубави између Бруса Банера и Црне удовице, Антменових дирљивих покушаја да буде добар отац или неповратне немоћи свих ликова у “Рату бескраја”, ови филмови обично успевају да се остваре и као озбиљне приче које нису само безумна биоскопска забава.

Нажалост, Капетан Марвел пропушта да дочара илузију било какве емоционалне тежине што односе међу ликовима често своди на површност музичког спота. Уместо да представља једну од тежишних тачака филма, сложени однос између Керол и њеног ментора Јон Рога ког глуми Џуд Лоу сведен је на успутну белешку која нема никакав значај. Још једна промашена прилика је потенцијално емоционално најповишенији тренутак филма, када Керол проналази најбољу другарицу Марију са којом је одрастала и учила да пилотира. Однос Керол и Марије, због шаблонских дијалога и претерано млаке глуме, уместо да је један од потпорних стубова приче, делује неубедљиво, и далеко је од болног пријатељства Стива Роџерса и Бакија у серијалу о Капетану Америци. Све ово можда и не би био проблем (ништа лоше у мало брзе биоскопске забаве), да “Капетан Марвел” не циља и на озбиљније теме па се чини као да редитељско-сценаристички тандем који чине Ен Боден и Рајан Флек  није до краја успео да се договори какав филм заправо праве и колику тежину желе да му дају.

Када је сама, Керол је помало неубедљива као лик (делом и кривицом Бри Ларсон која глуми превише сведено), али у ситуацијама када игра наспрам других, довољно је занимљива да се чини да би прави потенцијал могла да испуни тек у осталим филмовима, пошто се сусретне са другим Осветницима. “Капетан Марвел” постаје заиста забаван тек када се Керол удружи са Семјуелом Ел Џексоном (подмлађеним невероватно уверљивом компјутерском техником), с којим дели солидну хемију. Заправо, у најбољим тренуцима филма, њихов однос подсећа на невероватни спој хемије и лудила који је Џексон имао са Ђином Дејвис у “Дугом пољупцу за лаку ноћ”, у ком је исто тако збуњено пратио супержену са амнезијом, повремено испаљујући саркастичне коментаре.

Ни Капетан Америка, ни Доктор Strеjny, ни Тор нису имали ништа боље прве филмове (у случају друга два, били су и гори), али су, супротстављени уз другле ликове, успели да пронађу место у Марвеловом универзуму. Заправо, Керол има довољно јаких поставки као лик, да ако браћа Русо буду умели да је вешто искористе (а они су обично сјајни у постављању ликова у ситуације у којима ће сијати), она може бити и те како занимљив додатак дугоочекиваном другом делу “Рата бескраја” чија премијера је за мало више од месец дана.

Настасја Писарев