Филм Не гледај ми у пијат Хане Јушић добио низ награда

Хрватски филм је у фестивалском фокусу овогодишњег програма на Палићу, а деби младе сценаристкиње и редитељке из Шибеника, о једној шибеничкој породици, у фокус поставља психолошку драму младе жене која ни у суровом породичном, ни у пословном окружењу, не може да пронађе себе, да се помири са другима. Филм необично реалистичне атмосфере (иако сниман у граду на Јадранском мору, нема ни трага ни гласа од идиле), Хана Јушић је пре пројекције најавила као комедију која је постала нешто друго. Тиме је само делимично наговестила осећај “мучнине” коју филм изазива уверљивим и аутентичним уметничким средствима.

Како сте ви то замислили овако тежак филм са социјалном и психолошком тематиком као комедију? Је ли тај исказ у најави била иронија или стварно имате чудан смисао за хумор?

"Ваљда зато што је мој живот био толико грозан, мени ти ликови нису грозни. Често ми људи кажу: “Јао, какви ликови”, “Они су ужасни, јадни”, “То је трагедија”, “Мене је филм јако потресао”... Мени је драго да их филм потресе, али ја сам ту обитељ доживјела као неке негативце, људе који су несретни, али људи који једне друге воле, само не знају то никако друкчије показат. Хтјела сам да филм буде још смјешнији. Хм, још смјешнији (смех)! Будући да у Хрватској кад су људи из Далмације, аутоматски је хумористично, на телевизији чим неко проговори далматински одмах почне ха, ха, ха. Тако исто Босанци... Онда ме тијеком снимања почела хватати паника да радим још један глупи филм о Далматинцима, па сам мало превише ишла закуцават у озбиљност. То кад људи кажу колико их је потресао ужасно ми је драго, али није била моја намјера направит потресан филм, него црну комедију како људи једно другога гњаве кад су тако близу".

Уметност и уметници често, ако не и увек, патњу имају за основни мотив. Какво је ваше мишљење о томе?

"Будући да је филм увијек на некој размеђи да није права умјетност, ја никада не замишљам да се бавим умјетношћу. Мене нешто тјера да то радим, јер ме занимају приче о људима. Тај порив за стварањем свијета и причањем прича о том свијету је нешто што ме весели, што ме држи. Тренутно бих требала, односно хтјела бих почет размишљат на сљедећи филм, али осјећам се ужасно празно, јер немам неке приче које ће ме гонит даље, да их у глави дорађујем, дорађујем, дорађујем. То ми ствара страст, то причање прича о непостојећим људима".

У филму се лако препознају мотиви љубави, породице, без обзира колико “чудно” били приказани, ти моменти су ипак дирљиви. Али, то ваше приморје више личи на бразилске фавеле!?

"Шибеник, осим што ми је родни град и што сам хтјела направити тамо овај филм, одувијек ми је био узбудљив због тога како изгледа. Мислим да Далмација на неки начин има у себи толико слојева, разних филова, од којих је најсулудији posttranzicijski, та грозота. Шибеник је био творнички град, имао је индустрију, има социјалистичке грађевине које су ми супер, а ту је и та ренесанса. Хтјела сам изокренут тај стереотип да се Далмација увијек приказује у својој грандиозности ренесансних уличица и тргова. Тога ми је више доста. Мислим да људи немају осјећај какви су стварни Далматинци, како ти људи живе остатак године, не само у туристичкој сезони, у том малом дијелу који виде туристи".

Код вас је у филму главни женски лик. Они, или боље рећи оне, чест су предмет нове осећајности, како на филму, тако и у животу. Или ми се само чини?

"Одређени број гледатеља је сцену у којој она оде са три типа схватио као силовање. Не бих хтјела да то ико тако схваћа. У филму сам хтјела показат женски лик који је, као прво, самосвојан: Колико год она била, не знам љепшу ријеч, сјебана, она је таква због себе, није таква због мушкарца, нити се може извући из те ситуације тако што ће наћи неког мушкарца па постати цјеловита. Хтјела сам показати баш женски лик који има свој пут. Ријетко када женског лика имамо без мушког, можда само код жена редатеља. Још сам хтјела да њена сексуалност произлази из ње. Она одлази са тим типовима зато што то она жели направит. Она у том трену то осјећа. То не долази из тога да она то ради због њих. Она има контролу, а не они".

Игор Бурић