Будућност културе сећања је заједничка одговорност и обавеза

- Шта је култура сећања веома је важно питање - каже директор независне, невладине и међународно признате организације „Tеrraforming” Мишко Станишић. - Када бих у једној реченици требало да опишем каква је то култура сећања коју треба да досегнемо, рекао бих: то је култура сећања у којој се са поштовањем сећамо жртава да би развијали критичко мишљење и демократске компетенције. У ствари, није тешко разоткрити када су процеси, манифестације и наративи који се сакривају иза културе сећања токсични и малициозни. Ако посетите на пример неку изложбу, а после тога вам је лоше, са изложбе износите мучнину, ужас, осећате бес, или страх, или мржњу, онда се ради о злоупотреби историје. Оно што би, уместо тога, требало да понесете су питања о томе како се човек појединац и друштво у целини може наћи у ситуацији да дискриминише и врши насиље над другим човеком, како то препознати данас, и која је моја лична одговорност да то спречим, прво у себи самом, а онда у друштву. То морају бити питања која ће вас заокупити кроз ангажман са културом сећања. Тако можете препознати шта је искрена и храбра култура сећања, а све остало је или злоупотреба или кич.

Колико је порука, коју је Нови Сад послао кроз уметност и културу била важна, говори и чињеница да су управо пројекти организације „Terraforming„, након прошлогодишње реализације, препознати на европском нивоу и настављају да се развијају у оквирима других међународних пројеката.

- Наши пројекти су добро прихваћени међународно, пре свега јер проблематици прилазимо као делу заједничких изазова у европским оквирима, тако да се и у другим земљама у њима препознају, како наши партнери тако и грађани. Мислим да је веома важно препознати да је будућност културе сећања заједничка европска одговорност и обавеза. Сећање на Холокауст, па тако и на локалне историјске догађаје какав је на пример новосадска Рација, део су заједничког европског мозаика сећања, и оно припада свима нама, али и генерацијама које ће тек доћи. Зато не само да немамо право да ово сећање препустимо забораву, него још важније, не смемо да га злоупотребљавамо и користимо управо против оних тековина до којих смо дошли након што се Европа суочила са ужасима овог злочина без премца у европској историји - наводи Станишић, иначе и члан делегације Републике Србије у Међународној алијанси за сећање на Холокауст (ИХРА).

Помаци у постављању нових темеља за културу сећања

Пројекат  „Од Рације до Аушвица – Нови Сад престоница културе сећања” организације „Tеrraforming” био је посвећен различитим аспектима културе сећања на Холокауст, сврси, смислу и будућности сећања, проблемима са којим се сусрећемо на овом пољу, и изазову који представља савремени анти-

семитизам. Различите форме културе сећања биле су обрађене кроз низ јавних трибина у којима су учествовали стручњаци и радници у култури сећања, гости из више од 10 земаља: Немачке, Пољске, Аустрије, Велике Британије, Грчке, Шпаније, Словачке, Швајцарске, Луксембурга, Холандије, САД и других. Део пројекта биле су и две изложбе – њихова оригинална серија едукативних графичких новела „Естер”, као и изложба на платоу испред споменика „Породица” на Кеју жртава Рације посвећену будућности сећања.

Други пројекат „У потрази за Европом” је, ослањајући се на искуства послератне Европе, и процесе кроз које су европски народи морали да прођу: суочавање са злочинима, помирење и демократске реформе, поставио питања о томе како да сачувамо Европу од национализма, дискриминације и скретања у десно, и како да обезбедимо да Европа сутра буде базирана на вредностима грађанских права и демократије. Тај пројекат је обухватио низ дебата са домаћим и међународним гостима и изложбу која је била постављена дуж кеја од уласка на Штранд до Културне станице Свилара.

- Рекли су ми да је то било први пут да је тај простор био кориштен за изложбу, па ако је тако, драго ми је да смо баш ми учинили тај први корак – сигуран сам да ће бити још изложби на том простору којим много Новосађана свакодневно шета, па се он намеће као погодан простор за отварање друштвене дебате. Нажалост, оба пројекта су доживела непријатност, јер су их обележили антисемитски инциденти - подсећа Мишко Станишић.

Панел на којем је, у оквиру изложбе „У потрази за Европом”, био представљен наш славни писац Данило Киш, прво је био исцртан неонацистичким симболом, без икакве сумње због Кишовог јеврејског порекла, а затим је и панел и цели плочник и околне зграде био офарбан великим знаковима  З, очигледно у знак подршке агресији на Украјину. А неколико панела на платоу испред споменика жртвама Рације, и то панели који приказују документе и материјале о онима који су преживели Холокауст, су потпуно уништени и разбијени каменицама и циглама.

- Тиме су ови вандали само показали колико је наш рад потребан, колико има смисла и дао нам је мотивацију да наставимо још јаче и још упорније. Инциденти су пријављени полицији, а морам да нагласим и похвалим подршку коју смо у овом контексту добили од Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе”, присећа се Станишић и додаје да је тај пројекат допринео помаку направљеном по питању културе сећања.

- Заиста је последњих година у Новом Саду на пољу културе урађено много. Круна свега тога је свакако била титула Европске престонице културе. Град Нови Сад са својом мултиетничношћу, па и самим грбом града шаље поруку мира. Европска престоница културе је реализацијом бројних програма слала поруке мира и можемо рећи да је у томе заиста успела - сматра Петар Ђурђев.

- Година титуле Европске престонице културе је била веома успешна година за Нови Сад и Републику Србију. Тековине овог догађаја ће се тек осетити, посебно у Новом Саду у којем су остали изванредни простори, а још више – потенцијали да се културни живот града, али и региона, подигне на виши ниво. Исувише је тежак задатак да се кроз једну манифестацију, па макар она трајала и целу годину, поставе нови темељи за неговање културе сећања, али одређени помаци су свакако постигнути. Лепо је било видети многе активности у којима су учествовали гости из целе Европе, посебно млади, и то је свакако дивна мотивација и инспирација за све нас, и даје нам једну слику о томе чему европско друштво, и наш град као његов део, треба да стреми у контексту темељних вредности грађанских права, толеранције и инклузивности - каже Станишић.

Меморијални центар – институција важна за очување, проучавање и едукацију

У оквиру Европске престонице културе ти помаци нису направљени само кроз програм, већ и кроз покретање конкурса за идејно решење најзначајнијег меморијалног пројекта у граду, а то је Меморијални центар посвећен је свим невино страдалим жртвама у Погрому у Јужној Бачкој током јануара 1942. године. Изабрано је решење ауторског тима „Спринг Студио“, а локација Меморијалног центра је Дистрикт, односно најближа могућа тачка правом месту страдања.

- После деценија и деценија чекања, сећање на стравични злочин коначно ће добити институцију, која ће трајно сачувати, али и даље проучавати све оно што се тада догодило - каже директор Историјског архива Града Новог Сада Петар Ђурђев и један од чланова стручног жирија на поменутом конкурсу. - Локација за будући комплекс није случајно одабрана. У близини је једна од најлепших плажа на Дунаву - Штранд, али и највеће губилиште током извођења Погрома у Новом Саду. Реализацијом овог пројекта Нови Сад ће направити огроман искорак у култури сећања који може да послужикао пример и другим страдалним градовима у Србији.

- Историја је, кажу, учитељица живота. Познавати историју би могло и требало бити корисно, јер нам омогућује да боље разумемо садашњост, порекло и генезу друш-

твених односа у којим живимо као и изазова са којим се сусрећемо данас. Нажалост, историја се може и злоупотребљавати, посебно у временима криза и пољуљаних друштвених и идентитетских вредности, што је свакако случај у пост-комунистичким и пост-конфликтним друштвима у транзицији, какво је и наше, али и у другим друштвима, па и у земљама високоразвијене демократије које обележава релативна економска и политичка стабилност - каже Мишко Станишић.

Он додаје да и сама устаљена употреба термина „рација“ треба да се промени, јер је реч о погрому.

- У Новом Саду више од 50 посто жртава су биле женског пола, то је најбоље илуструје да је ово био погром, покољ од беба у колевкама па до старица које су имале преко 90 година. Страдање у Погрому је универзална људска прича која даје моралну поуку, али и опомену читавом свету да се овакав злочин више нигде, никада не понови - истиче Ђурђев.

За Мишка Станишића основна сврха сваког меморијала је, како каже, едукација младих и целог друштва

- Једино релевантно питање је на који начин ће нови меморијални центар доприности развијању критичког мишљења и демократских компетенција, и бити један од централних актера у промоцији и очувању друштва базираног на грађанским правима, људском достојанству, плурализму, владавини права, толеранција и демократији, односно на принципима на којим су базирани савремени меморијални центри у свету. Као што сам већ рекао: све остало је или злоупотреба, или кич - каже Станишић.

А. Брзак

Фото: В. Величковић