НОВОСАЂАНИ ТРЧЕ ДО МАНАСТИРА ОСТРОГ Рута од 554 километра у хуманитарне сврхе
Новосађани, Марко Станковић (29) и Зоран Ракић (36) усудили су се на тежак спортски подвиг вођени искреним намерама да помогну онима којима је помоћ најпотребнија.
Наиме, пред јесен ће имати свој маратон од 554 километра, када ће трчати од Новог Сада до манастира Острог, а новац који прикупе током тог пута проследиће у хуманитарне сврхе. Како је Ракић рекао за „Дневник”, зимус су дошли на идеју да трче до Бачке Паланке, с обзиром на то да су обојица спортисти од малих ногу, те им тренинга и спремности не мањка, а када су видели да су издржали са мањим последицама, тако су се одлучили за овај велики изазов.
– План је да до манастира стигнемо за седам дана, што би значило да бисмо сваки дан требали претрчати 80 километара и сигуран сам да ми то можемо – каже Зоран. – Нарочиту нам снагу даје то што желимо да урадимо нешто зарад вишег циља. Након Бачке Паланке осетили смо болове и мање друге последице, али се нисмо специјално припремали за трчање. Понели смо и ранчеве са водом и храном, не размишљајући да ће нам то бити додатни терет. Брзо је све прошло, а нама је тај потез дао ветар у леђа и од тада се озбиљније припремамо сваки дан.
За трчање тако дуге километраже потребни су месеци и месеци припреме, али ова два момка немају страха, јер су у спорту од када знају за себе. Марко је свој животни пут одабрао у борилачким вештинама предајући се боксу, те је већ направио успешну професионалну каријеру. Зоран је своје спортско опредељење до скоро видео у фудбалу предано га играјући, али судбина га је од недавно преусмерила на други пут, те мења копачке за боксерске рукавице. Сваки дан обојица имају редовне тренинге, али и поред тога, своје слободно време искористе уз много физичке активности.
– Кроз спорт и обавезе напредујеш и у психолошком смислу, постајеш јачи, па у нашим главама границе не постоје – прича Марко Станковић. – На тренинзима трчимо, али то је око 12 километара и углавном смо фокусирани на снагу. Имамо наравно и кондиције, али је ово сада што желимо да урадимо нешто потпуно другачије. Зато смо почели да трчимо сваки дан и како време одмиче, тако повећавамо километражу и успевали смо да истрчимо 30 до 40 километара, а притом сигурно изгубимо око 3.000 калорија, што је око три килограма. Кренемо око осам ујутру па до поднева. С обзиром на то да нам добро иде и не умарамо се превише, повећали смо руту и сада трчимо 50 километара. Логистика око исхране такође мора да се одради, а с обзиром на то да нам је за ово потребно додатно “гориво”, ту не сме бити грешке.
Обојица су иначе побожни момци, а манастир Острог један је од највећих светиња, те је природно дошла и циљна одлука. Подршку имају, каже Марко, захваљујући његовим спонзорима у свету бокса, а то су БК „Бачка Галенс” и Хотел „Златибор”.
– Са њима треба да направимо стратегију и потпуну логистику око целокупног пројекта, од одређивања руте и места на којима ћемо правити паузе за одмор или неки залогај, до набавке адекватне опреме која нам је потребна за тај подухват – истиче Станковић, додавши да се за тако дугу и изазовну стазу не може користити било каква обућа. – Нас двојица планирамо на колико километара ћемо правити паузе, да ли ћемо трчати два пута по четрдесет, или је боље направити три паузе и слично. Са спонзорима сам се договорио да истражимо могућност да у сваком већем месту поставимо станице са храном и пићем, јер не желимо овај пут да имамо било какав терет, сем нас самих. Разматрамо и могућност да неке деонице претрчимо и ноћу. Током целог пута ћемо имати пратњу, јер наравно да на терену не знамо шта нас чека и увек може доћи до непредвиђених ситуација.
План је да крену у септембру или октобру, јер Марко крајем августа има меч, за који се такође додатно већ спрема. До тада има времена, па ће пред сам пут видети на који начин ће прикупљати новац, као и то коме ће он бити у том моменту најпотребнији.
Неки пријатељи су им велика подршка од самог старта, док су поједини скептични по питању реалности постављеног циља, али се Марко и Зоран не обазиру на негативне мисли. Сигурни су у себе, јер имају разлога да истрају у својој хуманој мисији и тако можда дају пример другима да имају више емпатије према другима.
И. Бакмаз