Срп­ски за­тво­ри до­бро чу­ва­ни

У по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на то је нај­ве­ћа гру­па ро­би­ја­ша ко­ја је по­ку­ша­ла да по­бег­не из за­тво­ра. До са­да су то би­ли по­је­ди­нач­ни слу­ча­је­ви, али ни они ни­су би­ли ду­го на сло­бо­ди јер их је по­ли­ци­ја от­кри­ва­ла и вра­ћа­ла у за­твор.

Бек­ства, од­но­сно уда­ље­ња из за­тво­ра, ма ко­ли­ко при­вла­чи­ла па­жњу јав­но­сти јер је реч о љу­ди­ма ко­ји су осу­ђе­ни због по­чи­ње­ног уби­ства или кри­ми­на­ла, ни­су че­ста у Ср­би­ји. Не­зва­нич­не ин­фор­ма­ци­је го­во­ре да их је у Ср­би­ји ве­о­ма ма­ло. За пр­вих де­вет ме­се­ци 2015. го­ди­не, на при­мер, би­ло је 18 по­ку­ша­ја бек­ста­ва и 16 уда­ље­ња. То­ком 2014. го­ди­не, по по­да­ци­ма Упра­ве за из­вр­ше­ње кри­вич­них санк­ци­ја, би­ло је укуп­но 33 уда­ље­ња из по­лу­о­тво­ре­ног  де­ла за­во­да, а 38 слу­ча­је­ва да се осу­ђе­ни ни­је на вре­ме вра­тио с по­год­но­сти.

По оце­ни кри­ми­но­ло­га Злат­ка Ни­ко­ли­ћа, ути­сак је да је, по­сма­тра­но на 100.000 ста­нов­ни­ка, код нас у од­но­су на пе­риод с по­чет­ка ове де­це­ни­је, са­да не­што ма­њи број осу­ђе­них ли­ца и да је гу­жва у за­тво­ри­ма ма­ња. Он оце­њу­је да је про­блем то што од­ре­ђе­ни број осу­ђе­них че­ка да стиг­не на ред на из­др­жа­ва­ње ка­зне. Та санк­ци­ја је, ка­же, ефи­ка­сна он­да ка­да је из­ве­сна и бла­го­вре­ме­на. Суд је мо­рао да по­зо­ве осу­ђе­ног на из­др­жа­ва­ње ка­зне и на­ре­ди при­во­ђе­ње ако се не ода­зо­ве, ука­зу­је Ни­ко­лић.

Он под­вла­чи раз­ли­ку из­ме­ђу ли­ца ко­ји су у при­тво­ру због кри­вич­ног по­ступ­ка ко­ји је по­кре­нут про­тив њих, и осу­ђе­ни­ка  ко­ји из­др­жа­ва­ју за­твор­ске ка­зне на­кон што је све пра­во­сна­жно пре­су­ђе­но.

" При­твор се и дру­га­чи­је из­др­жа­ва и те­же под­но­си, све је не­из­ве­сно и осе­ћај тог со­ци­јал­ног по­ни­же­ња је нај­ве­ћи у вре­ме при­тво­ра и обич­но ту има нај­ви­ше по­ку­ша­ја са­мо­у­би­ства, а и по­ку­ша­ја бек­ства, ако мо­же – на­во­ди Ни­ко­лић. – Усло­ви у за­тво­ру, ма ко­ли­ко да је до­бро уре­ђен, не зна­че осу­ђе­ни­ку мно­го у по­гле­ду те­жи­не из­др­жа­ва­ња ка­зне. Мо­же­те не­ко­га за­тво­ри­ти и у усло­ви­ма ка­кви су у лук­су­зном хо­те­лу или у кућ­ни за­твор, али код ње­га не­по­бит­но пре­те­же чи­ње­ни­ца осу­је­ће­но­сти, да не мо­же да бу­де та­мо где же­ли, с ким хо­ће и ко­ли­ко хо­ће, да има то што хо­ће."

Ни­је кри­вич­но де­ло

По за­ко­ну, за­тво­ре­ник ко­ји успе да по­бег­не не чи­ни кри­вич­но де­ло, баш као што ни осум­њи­че­ни за ко­јим је рас­пи­са­на по­тер­ни­ца не кр­ши за­кон ако се кри­је од по­ли­ци­је. Про­бле­ми са за­ко­ном на­ста­ју ако при­ли­ком бек­ства не­ко дру­ги на­стра­да. У Кри­вич­ном за­ко­ни­ку на­во­ди се да за­тво­ре­ник кр­ши за­кон са­мо ако не­ког по­вре­ди или уби­је по­ку­ша­ва­ју­ћи да се до­мог­не сло­бо­де, и због то­га ће би­ти ка­жњен за­тво­ром од шест ме­се­ци до пет го­ди­на. Уко­ли­ко ни­ко не бу­де по­вре­ђен, бе­гу­нац из за­тво­ра ри­зи­ку­је са­мо да бу­де ка­жњен ди­сци­плин­ски и да бу­де вра­ћен на до­слу­же­ње ка­зне.

У слу­ча­ју бек­ства осу­ђе­ног, управ­ник за­во­да оба­ве­шта­ва по­ли­ци­ју и суд ко­ји га је упу­тио на из­др­жа­ва­ње ка­зне за­тво­ра, на­ре­ђу­је из­да­ва­ње по­тер­ни­це и пред­у­зи­ма дру­гих рад­њи ко­је су нео­п­ход­не да осу­ђе­ни бу­де ухап­шен. За вре­ме бек­ства осу­ђе­ном не те­че ка­зна за­тво­ра. Та­ко­ђе, бек­ство из за­тво­ра ни­је пре­кр­шај­ни пре­ступ већ ди­сци­плин­ски.

Уре­ђе­ност и усло­ви ути­чу до­не­кле на ста­ње со­ци­јал­не си­гур­но­сти у за­тво­ри­ма, али нај­ви­ше на то ути­че од­нос слу­жбе­них ли­ца пре­ма за­тво­ре­ни­ци­ма, од­но­сно кон­тро­ла над њи­ма. Ме­ђу осу­ђе­ни­ци­ма по­сто­ји из­ре­ка ко­ја гла­си: „Ни­је те­шка ро­би­ја, не­го су те­шки ро­би­ја­ши”. По­пра­вља­ју се усло­ви у за­тво­ри­ма, из го­ди­не у го­ди­ну се стан­дард ме­ња на­бо­ље, са­гла­сно на­шим схва­та­њи­ма да не мо­же­те не­ко­га пре­ва­спи­та­ва­ти у усло­ви­ма ко­ји су не­људ­ски.

" Чи­ње­ни­ца је да ре­кон­струк­ци­ја и мо­дер­ни­за­ци­ја обје­ка­та, ин­ве­сти­ци­је у уна­пре­ђе­ње си­сте­ма, мно­го ко­шта­ју, али не то­ли­ко мно­го ко­ли­ко мо­же на­не­ти ште­ту ако се ни­шта не ра­ди", ука­зу­је Ни­ко­лић. 

По сте­пе­ну си­гур­но­сти на­ших за­тво­ра, Ср­би­ја ни­ти за­о­ста­је, ни­ти пред­ња­чи у од­но­су на дру­ге зе­мље. За­тво­ре­ни­ци не бе­же за­то што им је   угро­же­на си­гур­ност и без­бед­ност, већ пре­вас­ход­но због же­ље да њи­хо­ва сло­бо­да не бу­де огра­ни­че­на, ука­зу­ју упу­ће­ни.

Из до­ма­ћих за­тво­ра бе­жа­ло се на раз­не на­чи­не, ме­ђу­тим, ко­ли­ко год то би­ло спек­та­ку­лар­но, ве­ћи­на бе­гу­на­ца на кра­ју је хва­та­на и за­вр­ша­ва­ла или с ди­сци­плин­ским ме­ра­ма, или је из по­лу­о­тво­ре­ног де­ла од­ла­зи­ла у за­тво­ре­ни, а у по­след­ње вре­ме и са суд­ским пре­су­да­ма ко­је су им про­ду­жа­ва­ле ро­би­ју. Бе­гун­ци су се­кли за­твор­ске ре­шет­ке и спу­шта­ли се кроз про­зор низ ужад од чар­ша­ва, пре­ска­ка­ли за­твор­ски зид, ска­ка­ли с кро­ва на кров. У Ни­шу су про­ко­па­ли ту­нел од 26 ме­та­ра, али су от­кри­ве­ни пре не­го што су из­би­ли на по­вр­ши­ну. Би­ло је и филм­ских бе­го­ва хе­ли­коп­те­ром са за­твор­ске еко­но­ми­је, иска­ка­ња из за­твор­ског во­зи­ла, от­ми­ца из „ма­ри­це”, а де­ша­ва­ло се да за­тво­ре­ни­ци про­сто ише­та­ју из за­вод­ског кру­га.

Нај­по­зна­ти­ји по­ку­шај бек­ства у по­след­ње вре­ме има­ли смо при­ли­ке да ви­ди­мо и на сним­ку, ка­да су, у фе­бру­а­ру 2012. при­пад­ни­ци „зе­мун­ског кла­на” Срет­ко Ка­ли­нић и Жељ­ко Ми­ло­ва­но­вић по­ку­ша­ли бег из По­себ­не при­твор­ске је­ди­ни­це Спе­ци­јал­ног су­да, у Уста­нич­кој ули­ци у Бе­о­гра­ду. Они су бон­се­ком пре­се­кли ре­шет­ке, од­ва­ли­ли вра­та ће­ли­ја, са­вла­да­ли стра­жа­ра у ход­ни­ку, по­пе­ли се на пр­ви спрат, где су опет раз­ва­ли­ли ре­шет­ке на про­зо­ру и ис­ко­чи­ли у дво­ри­ште. Са­че­ка­ла их је Жан­дар­ме­ри­ја и вра­ти­ла у ће­ли­је. Обо­ји­ца су осу­ђе­на на по го­ди­ну и по због бек­ства, а стра­жар на го­ди­ну за­тво­ра.

М. Бо­зо­кин – Д. Ни­ко­лић