Srp­ski za­tvo­ri do­bro ču­va­ni

U po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na to je naj­ve­ća gru­pa ro­bi­ja­ša ko­ja je po­ku­ša­la da po­beg­ne iz za­tvo­ra. Do sa­da su to bi­li po­je­di­nač­ni slu­ča­je­vi, ali ni oni ni­su bi­li du­go na slo­bo­di jer ih je po­li­ci­ja ot­kri­va­la i vra­ća­la u za­tvor.

Bek­stva, od­no­sno uda­lje­nja iz za­tvo­ra, ma ko­li­ko pri­vla­či­la pa­žnju jav­no­sti jer je reč o lju­di­ma ko­ji su osu­đe­ni zbog po­či­nje­nog ubi­stva ili kri­mi­na­la, ni­su če­sta u Sr­bi­ji. Ne­zva­nič­ne in­for­ma­ci­je go­vo­re da ih je u Sr­bi­ji ve­o­ma ma­lo. Za pr­vih de­vet me­se­ci 2015. go­di­ne, na pri­mer, bi­lo je 18 po­ku­ša­ja bek­sta­va i 16 uda­lje­nja. To­kom 2014. go­di­ne, po po­da­ci­ma Upra­ve za iz­vr­še­nje kri­vič­nih sank­ci­ja, bi­lo je ukup­no 33 uda­lje­nja iz po­lu­o­tvo­re­nog  de­la za­vo­da, a 38 slu­ča­je­va da se osu­đe­ni ni­je na vre­me vra­tio s po­god­no­sti.

Po oce­ni kri­mi­no­lo­ga Zlat­ka Ni­ko­li­ća, uti­sak je da je, po­sma­tra­no na 100.000 sta­nov­ni­ka, kod nas u od­no­su na pe­riod s po­čet­ka ove de­ce­ni­je, sa­da ne­što ma­nji broj osu­đe­nih li­ca i da je gu­žva u za­tvo­ri­ma ma­nja. On oce­nju­je da je pro­blem to što od­re­đe­ni broj osu­đe­nih če­ka da stig­ne na red na iz­dr­ža­va­nje ka­zne. Ta sank­ci­ja je, ka­že, efi­ka­sna on­da ka­da je iz­ve­sna i bla­go­vre­me­na. Sud je mo­rao da po­zo­ve osu­đe­nog na iz­dr­ža­va­nje ka­zne i na­re­di pri­vo­đe­nje ako se ne oda­zo­ve, uka­zu­je Ni­ko­lić.

On pod­vla­či raz­li­ku iz­me­đu li­ca ko­ji su u pri­tvo­ru zbog kri­vič­nog po­stup­ka ko­ji je po­kre­nut pro­tiv njih, i osu­đe­ni­ka  ko­ji iz­dr­ža­va­ju za­tvor­ske ka­zne na­kon što je sve pra­vo­sna­žno pre­su­đe­no.

" Pri­tvor se i dru­ga­či­je iz­dr­ža­va i te­že pod­no­si, sve je ne­iz­ve­sno i ose­ćaj tog so­ci­jal­nog po­ni­že­nja je naj­ve­ći u vre­me pri­tvo­ra i obič­no tu ima naj­vi­še po­ku­ša­ja sa­mo­u­bi­stva, a i po­ku­ša­ja bek­stva, ako mo­že – na­vo­di Ni­ko­lić. – Uslo­vi u za­tvo­ru, ma ko­li­ko da je do­bro ure­đen, ne zna­če osu­đe­ni­ku mno­go u po­gle­du te­ži­ne iz­dr­ža­va­nja ka­zne. Mo­že­te ne­ko­ga za­tvo­ri­ti i u uslo­vi­ma ka­kvi su u luk­su­znom ho­te­lu ili u kuć­ni za­tvor, ali kod nje­ga ne­po­bit­no pre­te­že či­nje­ni­ca osu­je­će­no­sti, da ne mo­že da bu­de ta­mo gde že­li, s kim ho­će i ko­li­ko ho­će, da ima to što ho­će."

Ni­je kri­vič­no de­lo

Po za­ko­nu, za­tvo­re­nik ko­ji uspe da po­beg­ne ne či­ni kri­vič­no de­lo, baš kao što ni osum­nji­če­ni za ko­jim je ras­pi­sa­na po­ter­ni­ca ne kr­ši za­kon ako se kri­je od po­li­ci­je. Pro­ble­mi sa za­ko­nom na­sta­ju ako pri­li­kom bek­stva ne­ko dru­gi na­stra­da. U Kri­vič­nom za­ko­ni­ku na­vo­di se da za­tvo­re­nik kr­ši za­kon sa­mo ako ne­kog po­vre­di ili ubi­je po­ku­ša­va­ju­ći da se do­mog­ne slo­bo­de, i zbog to­ga će bi­ti ka­žnjen za­tvo­rom od šest me­se­ci do pet go­di­na. Uko­li­ko ni­ko ne bu­de po­vre­đen, be­gu­nac iz za­tvo­ra ri­zi­ku­je sa­mo da bu­de ka­žnjen di­sci­plin­ski i da bu­de vra­ćen na do­slu­že­nje ka­zne.

U slu­ča­ju bek­stva osu­đe­nog, uprav­nik za­vo­da oba­ve­šta­va po­li­ci­ju i sud ko­ji ga je upu­tio na iz­dr­ža­va­nje ka­zne za­tvo­ra, na­re­đu­je iz­da­va­nje po­ter­ni­ce i pred­u­zi­ma dru­gih rad­nji ko­je su neo­p­hod­ne da osu­đe­ni bu­de uhap­šen. Za vre­me bek­stva osu­đe­nom ne te­če ka­zna za­tvo­ra. Ta­ko­đe, bek­stvo iz za­tvo­ra ni­je pre­kr­šaj­ni pre­stup već di­sci­plin­ski.

Ure­đe­nost i uslo­vi uti­ču do­ne­kle na sta­nje so­ci­jal­ne si­gur­no­sti u za­tvo­ri­ma, ali naj­vi­še na to uti­če od­nos slu­žbe­nih li­ca pre­ma za­tvo­re­ni­ci­ma, od­no­sno kon­tro­la nad nji­ma. Me­đu osu­đe­ni­ci­ma po­sto­ji iz­re­ka ko­ja gla­si: „Ni­je te­ška ro­bi­ja, ne­go su te­ški ro­bi­ja­ši”. Po­pra­vlja­ju se uslo­vi u za­tvo­ri­ma, iz go­di­ne u go­di­nu se stan­dard me­nja na­bo­lje, sa­gla­sno na­šim shva­ta­nji­ma da ne mo­že­te ne­ko­ga pre­va­spi­ta­va­ti u uslo­vi­ma ko­ji su ne­ljud­ski.

" Či­nje­ni­ca je da re­kon­struk­ci­ja i mo­der­ni­za­ci­ja obje­ka­ta, in­ve­sti­ci­je u una­pre­đe­nje si­ste­ma, mno­go ko­šta­ju, ali ne to­li­ko mno­go ko­li­ko mo­že na­ne­ti šte­tu ako se ni­šta ne ra­di", uka­zu­je Ni­ko­lić. 

Po ste­pe­nu si­gur­no­sti na­ših za­tvo­ra, Sr­bi­ja ni­ti za­o­sta­je, ni­ti pred­nja­či u od­no­su na dru­ge ze­mlje. Za­tvo­re­ni­ci ne be­že za­to što im je   ugro­že­na si­gur­nost i bez­bed­nost, već pre­vas­hod­no zbog že­lje da nji­ho­va slo­bo­da ne bu­de ogra­ni­če­na, uka­zu­ju upu­će­ni.

Iz do­ma­ćih za­tvo­ra be­ža­lo se na raz­ne na­či­ne, me­đu­tim, ko­li­ko god to bi­lo spek­ta­ku­lar­no, ve­ći­na be­gu­na­ca na kra­ju je hva­ta­na i za­vr­ša­va­la ili s di­sci­plin­skim me­ra­ma, ili je iz po­lu­o­tvo­re­nog de­la od­la­zi­la u za­tvo­re­ni, a u po­sled­nje vre­me i sa sud­skim pre­su­da­ma ko­je su im pro­du­ža­va­le ro­bi­ju. Be­gun­ci su se­kli za­tvor­ske re­šet­ke i spu­šta­li se kroz pro­zor niz užad od čar­ša­va, pre­ska­ka­li za­tvor­ski zid, ska­ka­li s kro­va na krov. U Ni­šu su pro­ko­pa­li tu­nel od 26 me­ta­ra, ali su ot­kri­ve­ni pre ne­go što su iz­bi­li na po­vr­ši­nu. Bi­lo je i film­skih be­go­va he­li­kop­te­rom sa za­tvor­ske eko­no­mi­je, iska­ka­nja iz za­tvor­skog vo­zi­la, ot­mi­ca iz „ma­ri­ce”, a de­ša­va­lo se da za­tvo­re­ni­ci pro­sto iše­ta­ju iz za­vod­skog kru­ga.

Naj­po­zna­ti­ji po­ku­šaj bek­stva u po­sled­nje vre­me ima­li smo pri­li­ke da vi­di­mo i na snim­ku, ka­da su, u fe­bru­a­ru 2012. pri­pad­ni­ci „ze­mun­skog kla­na” Sret­ko Ka­li­nić i Želj­ko Mi­lo­va­no­vić po­ku­ša­li beg iz Po­seb­ne pri­tvor­ske je­di­ni­ce Spe­ci­jal­nog su­da, u Usta­nič­koj uli­ci u Be­o­gra­du. Oni su bon­se­kom pre­se­kli re­šet­ke, od­va­li­li vra­ta će­li­ja, sa­vla­da­li stra­ža­ra u hod­ni­ku, po­pe­li se na pr­vi sprat, gde su opet raz­va­li­li re­šet­ke na pro­zo­ru i is­ko­či­li u dvo­ri­šte. Sa­če­ka­la ih je Žan­dar­me­ri­ja i vra­ti­la u će­li­je. Obo­ji­ca su osu­đe­na na po go­di­nu i po zbog bek­stva, a stra­žar na go­di­nu za­tvo­ra.

M. Bo­zo­kin – D. Ni­ko­lić