Srpski zatvori dobro čuvani
Šestorica osuđenika uhvaćena su prilikom pokušaja bekstva iz Okružnog zatvora u Kragujevcu. Oni su u ponedeljak u prepodnevnim satima uspeli da se iskradu, ali nisu dugo bili na slobodi – uhvaćeni su već posle deset minuta i vraćeni iza rešetaka.
U poslednjih nekoliko godina to je najveća grupa robijaša koja je pokušala da pobegne iz zatvora. Do sada su to bili pojedinačni slučajevi, ali ni oni nisu bili dugo na slobodi jer ih je policija otkrivala i vraćala u zatvor.
Bekstva, odnosno udaljenja iz zatvora, ma koliko privlačila pažnju javnosti jer je reč o ljudima koji su osuđeni zbog počinjenog ubistva ili kriminala, nisu česta u Srbiji. Nezvanične informacije govore da ih je u Srbiji veoma malo. Za prvih devet meseci 2015. godine, na primer, bilo je 18 pokušaja bekstava i 16 udaljenja. Tokom 2014. godine, po podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, bilo je ukupno 33 udaljenja iz poluotvorenog dela zavoda, a 38 slučajeva da se osuđeni nije na vreme vratio s pogodnosti.
Po oceni kriminologa Zlatka Nikolića, utisak je da je, posmatrano na 100.000 stanovnika, kod nas u odnosu na period s početka ove decenije, sada nešto manji broj osuđenih lica i da je gužva u zatvorima manja. On ocenjuje da je problem to što određeni broj osuđenih čeka da stigne na red na izdržavanje kazne. Ta sankcija je, kaže, efikasna onda kada je izvesna i blagovremena. Sud je morao da pozove osuđenog na izdržavanje kazne i naredi privođenje ako se ne odazove, ukazuje Nikolić.
On podvlači razliku između lica koji su u pritvoru zbog krivičnog postupka koji je pokrenut protiv njih, i osuđenika koji izdržavaju zatvorske kazne nakon što je sve pravosnažno presuđeno.
" Pritvor se i drugačije izdržava i teže podnosi, sve je neizvesno i osećaj tog socijalnog poniženja je najveći u vreme pritvora i obično tu ima najviše pokušaja samoubistva, a i pokušaja bekstva, ako može – navodi Nikolić. – Uslovi u zatvoru, ma koliko da je dobro uređen, ne znače osuđeniku mnogo u pogledu težine izdržavanja kazne. Možete nekoga zatvoriti i u uslovima kakvi su u luksuznom hotelu ili u kućni zatvor, ali kod njega nepobitno preteže činjenica osujećenosti, da ne može da bude tamo gde želi, s kim hoće i koliko hoće, da ima to što hoće."
Nije krivično delo
Po zakonu, zatvorenik koji uspe da pobegne ne čini krivično delo, baš kao što ni osumnjičeni za kojim je raspisana poternica ne krši zakon ako se krije od policije. Problemi sa zakonom nastaju ako prilikom bekstva neko drugi nastrada. U Krivičnom zakoniku navodi se da zatvorenik krši zakon samo ako nekog povredi ili ubije pokušavajući da se domogne slobode, i zbog toga će biti kažnjen zatvorom od šest meseci do pet godina. Ukoliko niko ne bude povređen, begunac iz zatvora rizikuje samo da bude kažnjen disciplinski i da bude vraćen na dosluženje kazne.
U slučaju bekstva osuđenog, upravnik zavoda obaveštava policiju i sud koji ga je uputio na izdržavanje kazne zatvora, naređuje izdavanje poternice i preduzima drugih radnji koje su neophodne da osuđeni bude uhapšen. Za vreme bekstva osuđenom ne teče kazna zatvora. Takođe, bekstvo iz zatvora nije prekršajni prestup već disciplinski.
Uređenost i uslovi utiču donekle na stanje socijalne sigurnosti u zatvorima, ali najviše na to utiče odnos službenih lica prema zatvorenicima, odnosno kontrola nad njima. Među osuđenicima postoji izreka koja glasi: „Nije teška robija, nego su teški robijaši”. Popravljaju se uslovi u zatvorima, iz godine u godinu se standard menja nabolje, saglasno našim shvatanjima da ne možete nekoga prevaspitavati u uslovima koji su neljudski.
" Činjenica je da rekonstrukcija i modernizacija objekata, investicije u unapređenje sistema, mnogo koštaju, ali ne toliko mnogo koliko može naneti štetu ako se ništa ne radi", ukazuje Nikolić.
Po stepenu sigurnosti naših zatvora, Srbija niti zaostaje, niti prednjači u odnosu na druge zemlje. Zatvorenici ne beže zato što im je ugrožena sigurnost i bezbednost, već prevashodno zbog želje da njihova sloboda ne bude ograničena, ukazuju upućeni.
Iz domaćih zatvora bežalo se na razne načine, međutim, koliko god to bilo spektakularno, većina begunaca na kraju je hvatana i završavala ili s disciplinskim merama, ili je iz poluotvorenog dela odlazila u zatvoreni, a u poslednje vreme i sa sudskim presudama koje su im produžavale robiju. Begunci su sekli zatvorske rešetke i spuštali se kroz prozor niz užad od čaršava, preskakali zatvorski zid, skakali s krova na krov. U Nišu su prokopali tunel od 26 metara, ali su otkriveni pre nego što su izbili na površinu. Bilo je i filmskih begova helikopterom sa zatvorske ekonomije, iskakanja iz zatvorskog vozila, otmica iz „marice”, a dešavalo se da zatvorenici prosto išetaju iz zavodskog kruga.
Najpoznatiji pokušaj bekstva u poslednje vreme imali smo prilike da vidimo i na snimku, kada su, u februaru 2012. pripadnici „zemunskog klana” Sretko Kalinić i Željko Milovanović pokušali beg iz Posebne pritvorske jedinice Specijalnog suda, u Ustaničkoj ulici u Beogradu. Oni su bonsekom presekli rešetke, odvalili vrata ćelija, savladali stražara u hodniku, popeli se na prvi sprat, gde su opet razvalili rešetke na prozoru i iskočili u dvorište. Sačekala ih je Žandarmerija i vratila u ćelije. Obojica su osuđena na po godinu i po zbog bekstva, a stražar na godinu zatvora.
M. Bozokin – D. Nikolić