Четрдесет година робије није довољно за монструме

После већ приличног броја случајева узнемиравајуће тешких злочина, поново се у јавности покреће питање зашто не затворити доживотно, без права на помиловање или на превремени отпуст, зликовца, вишеструког, масовног убицу, предатора који најстрашнијим мучењем и иживљавањем измасакрира немоћно, безазлено биће, бирајући га за жртву баш зато што нема никакве шансе да се заштити и узврати?

 Док је постојала смртна казна, били су мали изгледи да је починиоци таквих злочина избегну. Ипак, тежимо ли увођењу доживотне робије да би наш систем кривичних санкција  имао довољно тешку казну за најтеже злочине или и да бисмо се као друштво умирили од траума које такви злочини изазивају, да бисмо се осећали праведнијим, чистијим, заштићенијим... Правници, с друге стране, некако комплексније мере која казна је суштински тежа, доживотна робија или четири деценије затвора, ако се узме у обзир и билошки сат.   

Као аргумент за увођење казне доживотног затвора најчешће се истиче да је то најадекватнија казна за најтежа кривична дела када не постоји смртна казна јер дефинитивно спречава учиниоца да се поново нађе на слободи и евентуално поново изврши кривично дело, а као аргумент против – да је то веома скупа кривична санкција.

Потпредседник Адвокатске коморе Србије адвокат Зоран Јеврић у разговору за „Дневник” истиче да је приклоњен оном делу стручне јавности која сматра да је „доживотна казна затвора престрога и да би њено увођење било неоправдано јер се и казном од 40 година затвора постиже сврха кажњавања извршилаца најтежих кривичних дела”.

“Сматрам да се казном од 40 година затвора практично завршава поступак кажњавања и да мало ко, или нико ако говоримо о осуђеницима средњег животног доба, ту казну може издржати до краја, пре свог животног, биолошког краја. Ако починилац има између 25 и 30 година, после 40 година он је у дубокој старости“, каже Јеврић.

Потребно променити законе

С обзиром на услове који код нас постоје, увођење казне доживотног затвора било би, напомиње  Јеврић, неоправдано јер би требало да се раде посебни делови затвора, да се мења Кривични закон, што би све изискивало и велика економска средства која би држава морала да издвоји.

“Мислим да се и казном од 40 година затвора постиже сврха кажњавања за таква дела и да та казна заиста делује с аспекта генералне превенције, с позиције одвраћања од чињења таквих дела. Не мислим да би се постигао неки посебан ефекат ако бисмо сада уводили и доживотну  казну затвора, а мислим и да је та казна нехумана. То питање мора да се посматра не само с правног становишта већ и са социолошког, психолошког па и филозофског“, наглашава Јеврић  

Професор Правног факултета у Београду Милан Шкулић раније нам је у једном од разговора о овој теми рекао да сматра да казна доживотног затвора најадекватније супституише некадашњу смртну казну. 

“Углавном, лично сам склон томе да сматрам да је адекватно да постоји таква казна као супститут смртној казни. Чак, на неки начин, она је, иако је скупа за државу, можда и хуманија од дуготрајног затвора јер човек који је провео више деценија иза решетака по правилу више није способан за неки уобичајен живот на слободи – нема више неку родбину која би га прихватила, нема више контакт са социјалном средином и практично остаје на улици”, навео је професор Шкулић.

Доживотни затор најадекватнија казна

Као аргумент за увођење казне доживотног затвора најчешће се истиче да је то најадекватнија казна за најтежа кривична дела када не постоји смртна казна јер дефинитивно спречава учиниоца да се поново нађе на слободи и евентуално поново изврши кривично дело, а као аргумент против – да је то веома скупа кривична санкција.

У неким државама, како је указао Шкулић, казна доживотног затвора постоји у две варијанте – зависно од оцене суда и тежине дела, може бити у старту доживотни затвор с могућношћу за каснији условни отпуст и без ње.

Правни стручњаци су готово једногласни у ставу да је у нашем Кривичном законику добро одмерена и казна од 40 година затвора јер је по дужини у суштини доживотни затвор. Професор Шкулић је скренуо пажњу и на то да при разматрању питања о евентуалном увођењу казне доживотног затвора треба имати у виду да та казна може бити веома скупа, а осим тога, пре или касније, затвор претвара у старачки дом.   

Да би казна доживотног затвора можда ипак требало да постоји за најтежа кривична дела, за категорију непоправљивих извршилаца, наводи у својим наступима у јавности и криминолог Златко Николић. 

„Казна, међутим, може бити ефикасна само кад је извесна, кад сваки извршилац, ма ко да је, зна да не може избећи казну, као и да буде брза, да судски поступак не траје дуго, низ година, па и деценију, кад осим оних најунесрећенијих, остали грађани више и не памте жртву“, каже Николић.

Дуга робија отупљује криминални порив

За временски веома дуге казне од 30 и 40 година затвора, сматра се такође да су добра супституција смртној казни јер, како објашњава Николић, осуђеници излазе с робије као добрани старци, кад више не могу бити озбиљна претња по безбедност других.

За поборнике увођења доживотне робије најлакшу специфичну тежину  има управо аргумент да и казна од четири деценије затвора има временски потенцијал да се по крајњем исходу покаже као доживотна јер се то, уосталом, може рећи и за сваку казну затвора, ма колико била кратка.    

У сваком случају, решавање тог питања, како указују правни стручњаци, треба да се заснива на свеобухватној анализи свих аспекта по систем кривичних санкција, мерећи шта је за наше друштво и наш кривичноправни систем у овом тренутку најадекватније.  

Ј. Јаковљевић