Četrdeset godina robije nije dovoljno za monstrume
NOVI SAD: Deceniju i po nakon što je u našem krivičnom zakonodavstvu smrtna kazna zamenjena zatvorskom od 40 godina kao najstrožom za krivično delo teškog ubistva, Srbija se po ko zna koji put preispituje da li je ta kazna dovoljna i za počinioce najstrašnijih zločina prema deci i nemoćnima, za zločine koji monstruoznošću urušavaju i unižavaju sve i obesmišljavaju svaku vremensku kaznu, pogotovo ograničenog trajanja.
Posle već priličnog broja slučajeva uznemiravajuće teških zločina, ponovo se u javnosti pokreće pitanje zašto ne zatvoriti doživotno, bez prava na pomilovanje ili na prevremeni otpust, zlikovca, višestrukog, masovnog ubicu, predatora koji najstrašnijim mučenjem i iživljavanjem izmasakrira nemoćno, bezazleno biće, birajući ga za žrtvu baš zato što nema nikakve šanse da se zaštiti i uzvrati?
Dok je postojala smrtna kazna, bili su mali izgledi da je počinioci takvih zločina izbegnu. Ipak, težimo li uvođenju doživotne robije da bi naš sistem krivičnih sankcija imao dovoljno tešku kaznu za najteže zločine ili i da bismo se kao društvo umirili od trauma koje takvi zločini izazivaju, da bismo se osećali pravednijim, čistijim, zaštićenijim... Pravnici, s druge strane, nekako kompleksnije mere koja kazna je suštinski teža, doživotna robija ili četiri decenije zatvora, ako se uzme u obzir i biloški sat.
Kao argument za uvođenje kazne doživotnog zatvora najčešće se ističe da je to najadekvatnija kazna za najteža krivična dela kada ne postoji smrtna kazna jer definitivno sprečava učinioca da se ponovo nađe na slobodi i eventualno ponovo izvrši krivično delo, a kao argument protiv – da je to veoma skupa krivična sankcija.
Potpredsednik Advokatske komore Srbije advokat Zoran Jevrić u razgovoru za „Dnevnik” ističe da je priklonjen onom delu stručne javnosti koja smatra da je „doživotna kazna zatvora prestroga i da bi njeno uvođenje bilo neopravdano jer se i kaznom od 40 godina zatvora postiže svrha kažnjavanja izvršilaca najtežih krivičnih dela”.
“Smatram da se kaznom od 40 godina zatvora praktično završava postupak kažnjavanja i da malo ko, ili niko ako govorimo o osuđenicima srednjeg životnog doba, tu kaznu može izdržati do kraja, pre svog životnog, biološkog kraja. Ako počinilac ima između 25 i 30 godina, posle 40 godina on je u dubokoj starosti“, kaže Jevrić.
Potrebno promeniti zakone
S obzirom na uslove koji kod nas postoje, uvođenje kazne doživotnog zatvora bilo bi, napominje Jevrić, neopravdano jer bi trebalo da se rade posebni delovi zatvora, da se menja Krivični zakon, što bi sve iziskivalo i velika ekonomska sredstva koja bi država morala da izdvoji.
“Mislim da se i kaznom od 40 godina zatvora postiže svrha kažnjavanja za takva dela i da ta kazna zaista deluje s aspekta generalne prevencije, s pozicije odvraćanja od činjenja takvih dela. Ne mislim da bi se postigao neki poseban efekat ako bismo sada uvodili i doživotnu kaznu zatvora, a mislim i da je ta kazna nehumana. To pitanje mora da se posmatra ne samo s pravnog stanovišta već i sa sociološkog, psihološkog pa i filozofskog“, naglašava Jevrić
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić ranije nam je u jednom od razgovora o ovoj temi rekao da smatra da kazna doživotnog zatvora najadekvatnije supstituiše nekadašnju smrtnu kaznu.
“Uglavnom, lično sam sklon tome da smatram da je adekvatno da postoji takva kazna kao supstitut smrtnoj kazni. Čak, na neki način, ona je, iako je skupa za državu, možda i humanija od dugotrajnog zatvora jer čovek koji je proveo više decenija iza rešetaka po pravilu više nije sposoban za neki uobičajen život na slobodi – nema više neku rodbinu koja bi ga prihvatila, nema više kontakt sa socijalnom sredinom i praktično ostaje na ulici”, naveo je profesor Škulić.
Doživotni zator najadekvatnija kazna
Kao argument za uvođenje kazne doživotnog zatvora najčešće se ističe da je to najadekvatnija kazna za najteža krivična dela kada ne postoji smrtna kazna jer definitivno sprečava učinioca da se ponovo nađe na slobodi i eventualno ponovo izvrši krivično delo, a kao argument protiv – da je to veoma skupa krivična sankcija.
U nekim državama, kako je ukazao Škulić, kazna doživotnog zatvora postoji u dve varijante – zavisno od ocene suda i težine dela, može biti u startu doživotni zatvor s mogućnošću za kasniji uslovni otpust i bez nje.
Pravni stručnjaci su gotovo jednoglasni u stavu da je u našem Krivičnom zakoniku dobro odmerena i kazna od 40 godina zatvora jer je po dužini u suštini doživotni zatvor. Profesor Škulić je skrenuo pažnju i na to da pri razmatranju pitanja o eventualnom uvođenju kazne doživotnog zatvora treba imati u vidu da ta kazna može biti veoma skupa, a osim toga, pre ili kasnije, zatvor pretvara u starački dom.
Da bi kazna doživotnog zatvora možda ipak trebalo da postoji za najteža krivična dela, za kategoriju nepopravljivih izvršilaca, navodi u svojim nastupima u javnosti i kriminolog Zlatko Nikolić.
„Kazna, međutim, može biti efikasna samo kad je izvesna, kad svaki izvršilac, ma ko da je, zna da ne može izbeći kaznu, kao i da bude brza, da sudski postupak ne traje dugo, niz godina, pa i deceniju, kad osim onih najunesrećenijih, ostali građani više i ne pamte žrtvu“, kaže Nikolić.
Duga robija otupljuje kriminalni poriv
Za vremenski veoma duge kazne od 30 i 40 godina zatvora, smatra se takođe da su dobra supstitucija smrtnoj kazni jer, kako objašnjava Nikolić, osuđenici izlaze s robije kao dobrani starci, kad više ne mogu biti ozbiljna pretnja po bezbednost drugih.
Za pobornike uvođenja doživotne robije najlakšu specifičnu težinu ima upravo argument da i kazna od četiri decenije zatvora ima vremenski potencijal da se po krajnjem ishodu pokaže kao doživotna jer se to, uostalom, može reći i za svaku kaznu zatvora, ma koliko bila kratka.
U svakom slučaju, rešavanje tog pitanja, kako ukazuju pravni stručnjaci, treba da se zasniva na sveobuhvatnoj analizi svih aspekta po sistem krivičnih sankcija, mereći šta je za naše društvo i naš krivičnopravni sistem u ovom trenutku najadekvatnije.
J. Jakovljević