Томислав Момировић, директор Моне: Плата је тржишна категорија

За три деценије, од 1989. године, породична фирма за производњу кожних и одевних предмета стигла је до компаније која  данас запошљава 800 радника, има  50 отворених продавница широм Србије, Црне Горе, БиХ и Македоније и сигуран пут свог бренда на светска тржишта, а увелико је присутна и у српском хотелијерству. Директор компаније “Мона” Томислав Момировић у интервју за “Дневник” оцењује да човек не може да направи резултате без великог рада додајући да то захтева и спремност на жртве.

Човек мора много физички да ради, интелектуално да ради на себи и мора да буде посвећен. То јесте тешко, оставља последице и исцрпљује, али ово је сурово време и уколико желиш да оствариш  и омогућиш стабилну будућност за себе и своју породицу, онда мораш да будеш јак и спреман на жртве, каже Момировић.

Последњих месеци многе компаније разматрају могућност да до квалификоване радне снаге - али и да сачувају постојећу - дођу краћим радним временом, па чак и краћом радном недељом.

Приче о краћем радном времену су лепе, али нису реалне у овако сиромашној земљи у којој је све мало: инвестиције, плате, марже... и мало људи би пристало да смањи свој рад и приходе да би имао више слободног времена.

Подаци показују да млади људи масовно одлазе у иностранство  пре свега због тога што желе већу плату него што им овдашњи привредници могу понудити. Јесу ли страни послодавци заиста “хуманији” од домаћих, или је висина плата и те како важно?

Велики број младих људи и данас, и у моје време, је превише дуго студирало, летње распусте проводио у дангуби и тако трошио драгоцено време. Премало младих људи виде изазов у раду, а закон вам омогућава да од 15 године радите, стичете приходе и у исто време стичете искуства и вештине. Нема забаве без рада, знања и зарађивања новца и млади би требали о томе више да размишљају јер посла има и у Србији. Најтежи посао је наћи посао и како човек стиче знање и напредује ствари постају све лакше и лепше. Људи који мешају бизнис и хуманост једноставно не разумеју пословне токове. Једно је када ви део добити дајете у хуманитарне сврхе, то је лепо и пожељно, а друго је када пословне одлуке доносите на бази хуманости, па плаћате скупље добављачима, дижете неосновано плате, скраћујете радно време, омогућавате дуже одморе и сл. Те ствари звуче лепо, али бизнис не може да издржи тај ниво "хуманости", јер ће вас конкуренција прегазити и на крају неће бити новца ни за минималне плате. То је реалност и то је бизнис.

Улагања домаћих привредника у Србији су сваке године за милијарду евра мања него што је потребно?

Ми смо земља која је оптерећена високим порезима, односно цео регион је у шаблону широких пореских захватања и то је за овај ниво привредног развоја поразно. Ми више од 50% нашег прилива дајемо на порезе и доприносе, а тај новац би могли да искористимо за инвестиције и додатно запошљавање.

Тужно је што ми тридесет година после краха комунизма не разумемо да је плата тржишна категорија и да она нема никакве везе са личним квалитетима "газде". Невезано од тога да ли је послодавац добар или лош, он ће плате формирати у складу са тржишним околностима јер је то једини начин да му посао преживи конкуренцију. Сваки радник који прима већу плату од тржишне би требао да се замисли каква је перспектива тог предузећа, јер плата може да расте само додатном едукацијом и напретком у организацији, каже Момировић.

Последњих година и домаћи и страни инвеститори жале се на недостатак квалификоване радне снаге?

Сви смо сведоци да последњих година имамо привредну експанзију у земљи и потражња за радницима је драстично порасла. То је довело до пораста плата, али се показао и недостатак квалитетне радне снаге нарочито у сектору струковних вештина. На томе се озбиљно ради применом метода дуалног образовања, али ти ефекти не могу брзо да се покажу. Ми немамо превише проблема, јер смо на време препознали ситуацију и политика нам је увек била у смеру инвестирања у наше запослене.

Љубинка Малешевић