Tomislav Momirović, direktor Mone: Plata je tržišna kategorija

Za tri decenije, od 1989. godine, porodična firma za proizvodnju kožnih i odevnih predmeta stigla je do kompanije koja  danas zapošljava 800 radnika, ima  50 otvorenih prodavnica širom Srbije, Crne Gore, BiH i Makedonije i siguran put svog brenda na svetska tržišta, a uveliko je prisutna i u srpskom hotelijerstvu. Direktor kompanije “Mona” Tomislav Momirović u intervju za “Dnevnik” ocenjuje da čovek ne može da napravi rezultate bez velikog rada dodajući da to zahteva i spremnost na žrtve.

Čovek mora mnogo fizički da radi, intelektualno da radi na sebi i mora da bude posvećen. To jeste teško, ostavlja posledice i iscrpljuje, ali ovo je surovo vreme i ukoliko želiš da ostvariš  i omogućiš stabilnu budućnost za sebe i svoju porodicu, onda moraš da budeš jak i spreman na žrtve, kaže Momirović.

Poslednjih meseci mnoge kompanije razmatraju mogućnost da do kvalifikovane radne snage - ali i da sačuvaju postojeću - dođu kraćim radnim vremenom, pa čak i kraćom radnom nedeljom.

Priče o kraćem radnom vremenu su lepe, ali nisu realne u ovako siromašnoj zemlji u kojoj je sve malo: investicije, plate, marže... i malo ljudi bi pristalo da smanji svoj rad i prihode da bi imao više slobodnog vremena.

Podaci pokazuju da mladi ljudi masovno odlaze u inostranstvo  pre svega zbog toga što žele veću platu nego što im ovdašnji privrednici mogu ponuditi. Jesu li strani poslodavci zaista “humaniji” od domaćih, ili je visina plata i te kako važno?

Veliki broj mladih ljudi i danas, i u moje vreme, je previše dugo studiralo, letnje raspuste provodio u dangubi i tako trošio dragoceno vreme. Premalo mladih ljudi vide izazov u radu, a zakon vam omogućava da od 15 godine radite, stičete prihode i u isto vreme stičete iskustva i veštine. Nema zabave bez rada, znanja i zarađivanja novca i mladi bi trebali o tome više da razmišljaju jer posla ima i u Srbiji. Najteži posao je naći posao i kako čovek stiče znanje i napreduje stvari postaju sve lakše i lepše. Ljudi koji mešaju biznis i humanost jednostavno ne razumeju poslovne tokove. Jedno je kada vi deo dobiti dajete u humanitarne svrhe, to je lepo i poželjno, a drugo je kada poslovne odluke donosite na bazi humanosti, pa plaćate skuplje dobavljačima, dižete neosnovano plate, skraćujete radno vreme, omogućavate duže odmore i sl. Te stvari zvuče lepo, ali biznis ne može da izdrži taj nivo "humanosti", jer će vas konkurencija pregaziti i na kraju neće biti novca ni za minimalne plate. To je realnost i to je biznis.

Ulaganja domaćih privrednika u Srbiji su svake godine za milijardu evra manja nego što je potrebno?

Mi smo zemlja koja je opterećena visokim porezima, odnosno ceo region je u šablonu širokih poreskih zahvatanja i to je za ovaj nivo privrednog razvoja porazno. Mi više od 50% našeg priliva dajemo na poreze i doprinose, a taj novac bi mogli da iskoristimo za investicije i dodatno zapošljavanje.

Tužno je što mi trideset godina posle kraha komunizma ne razumemo da je plata tržišna kategorija i da ona nema nikakve veze sa ličnim kvalitetima "gazde". Nevezano od toga da li je poslodavac dobar ili loš, on će plate formirati u skladu sa tržišnim okolnostima jer je to jedini način da mu posao preživi konkurenciju. Svaki radnik koji prima veću platu od tržišne bi trebao da se zamisli kakva je perspektiva tog preduzeća, jer plata može da raste samo dodatnom edukacijom i napretkom u organizaciji, kaže Momirović.

Poslednjih godina i domaći i strani investitori žale se na nedostatak kvalifikovane radne snage?

Svi smo svedoci da poslednjih godina imamo privrednu ekspanziju u zemlji i potražnja za radnicima je drastično porasla. To je dovelo do porasta plata, ali se pokazao i nedostatak kvalitetne radne snage naročito u sektoru strukovnih veština. Na tome se ozbiljno radi primenom metoda dualnog obrazovanja, ali ti efekti ne mogu brzo da se pokažu. Mi nemamo previše problema, jer smo na vreme prepoznali situaciju i politika nam je uvek bila u smeru investiranja u naše zaposlene.

Ljubinka Malešević