Електронским пријавама из сиве зоне извучено 17.000 сезонаца

Сезонци су ту од сетве до жетве – чисте земљу од остатака, беру малине, јагоде, купине, брескве, парадајз, краставац, паприку... у виноградима су већ од фебруара... 

И док су на њивама, у воћњацима, виноградима... сезонски радници видљиви, за државу су били, практично, невидљиви – до сада. На питање колико људи сваке године сезонски раде у пољопривреди тешко да ико може дати прецизан одговор. Процењује се да их има и више од 80.000, а званична статистика од пре две године изборојала је око 3.500 сезонских радника. Сада се, захваљујући порталу за електронску пријаву сезонаца, слика значајно променила. Тај портал у функцији је од почетка године – а резултат је да је евидентирано готово пет пута више сезонских радника него пре две године. 

По речима Ивана Радака из Националне алијансе за локални економски развој, у мају је било евидентирано око 5.000 сезонских радника у  пољопоривреди, а сада их је више од 17.000. Сезонске раднике ангажовале су и пријавиле и велике пољопривредне компаније, али и мањи произвођачи и пољоприведна газдинства, а међу више од 200 послодаваца, 60 је пољопривредних газдинстава. Радак наглашава да се за сада евидентирају само сезонски радници у пољопривреди, те да НАЛЕД предлаже да се то прошири и на туризам, грађевинарство и кућне послове.

Од почетка године до сада, односно за седам месеци, евидентирано је укупно 17.085 сезонских радника, а до краја године ће број сезонаца бити свакако далеко већи јер тек следе јесењи радови, каже Радак. Како додаје, реч је о великом броју у људи који су сада уведени у легалне токове, пошто се за пријављене сезонске раднике плаћају порези и доприноси.

У буџет се ове године од њиховог рада слило око 26,7 милиона динара на име пореза, док је на име доприноса уплаћено 74,9 милиона, наводи Радак.

По његовим речима, корист од евидентирања сезонских радника имају сви – и послодавци и сезонци, а, наравно, и држава. Сезонци су раније радили без пријаве, нису остваривали никакво радно право, што су послодавци некад знали да искористе. Послодавци често нису знали кога ангажују и које вештине сезонски радник поседује и има ли их уопште, а држава није имала приходе.

Као што се могло и очекивати, највише послодаваца који су запошљавали сезонце је из Војводине. Готово да нема војвођанске општине у којој сезонци до сада нису били потребни. Ангажовали су их: Ада, Алибунар, Бач, Бачка Паланка, Бачка Топола, Бачки Петровац, Бела Црква, Беочин, Бечеј, Врбас, Вршац, Жабаљ, Житиште, Зрењанин, Инђија, Ириг, Ковачица, Ковин, Кањижа, Кикинда, Кула, Мали Иђош, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Опово, Нови Сад, Oyaci, Панчево, Пећинци, Пландиште, Рума, Сента, Сечањ, Сомбор, Србобран, Сремска Миртовица, Сремски Карловци, Стара Пазова, Суботица, Темерин, Тител, Чока и Шид.

Сезонским радницима током ангажмана иде радни стаж, имају и осигурање у случају повреде на раду, а за ангажман добијају накнаду, која не може бити мања од минималне сатнице, што је сада 155 динара и, истини за вољу, готово по правилу је виша од тог износа. Национална служба за запошљавање ће од следеће године водити регистар сезонских радника, захваљујући којем ће се знати какве вештине и знања поседују, што ће олакшати посао послодавцима који ће унапред знати ког сезонског радника ће ангажовати и за које послове јер није исто радити у свим областима пољопривреде, каже Радак.

То ће бити добро за сезонске раднике јер ће у складу са својим знањима лакше налазити посао, пошто је сезонце, пре свега обучене за одређене послове, све теже наћи, и недостају и у Србији, али и ван ње.

Са сличним проблемом – недостатком сезонских радника – суочавају се и послодовци у Хрватској и Мађарској, који за многе послове у пољопривреди веома често ангажују сезонце из Србије, који добро знају свој посао, каже Радак. 

Д. Млађеновић