Elektronskim prijavama iz sive zone izvučeno 17.000 sezonaca
NOVI SAD: Svake godine, posebno u proleće i jesen, kad su aktuelni radovi u poljoprivredi, na njivama širom zemlje mogu se videti sezonski radnici.
Sezonci su tu od setve do žetve – čiste zemlju od ostataka, beru maline, jagode, kupine, breskve, paradajz, krastavac, papriku... u vinogradima su već od februara...
I dok su na njivama, u voćnjacima, vinogradima... sezonski radnici vidljivi, za državu su bili, praktično, nevidljivi – do sada. Na pitanje koliko ljudi svake godine sezonski rade u poljoprivredi teško da iko može dati precizan odgovor. Procenjuje se da ih ima i više od 80.000, a zvanična statistika od pre dve godine izborojala je oko 3.500 sezonskih radnika. Sada se, zahvaljujući portalu za elektronsku prijavu sezonaca, slika značajno promenila. Taj portal u funkciji je od početka godine – a rezultat je da je evidentirano gotovo pet puta više sezonskih radnika nego pre dve godine.
Po rečima Ivana Radaka iz Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, u maju je bilo evidentirano oko 5.000 sezonskih radnika u poljoporivredi, a sada ih je više od 17.000. Sezonske radnike angažovale su i prijavile i velike poljoprivredne kompanije, ali i manji proizvođači i poljoprivedna gazdinstva, a među više od 200 poslodavaca, 60 je poljoprivrednih gazdinstava. Radak naglašava da se za sada evidentiraju samo sezonski radnici u poljoprivredi, te da NALED predlaže da se to proširi i na turizam, građevinarstvo i kućne poslove.
Od početka godine do sada, odnosno za sedam meseci, evidentirano je ukupno 17.085 sezonskih radnika, a do kraja godine će broj sezonaca biti svakako daleko veći jer tek slede jesenji radovi, kaže Radak. Kako dodaje, reč je o velikom broju u ljudi koji su sada uvedeni u legalne tokove, pošto se za prijavljene sezonske radnike plaćaju porezi i doprinosi.
U budžet se ove godine od njihovog rada slilo oko 26,7 miliona dinara na ime poreza, dok je na ime doprinosa uplaćeno 74,9 miliona, navodi Radak.
Po njegovim rečima, korist od evidentiranja sezonskih radnika imaju svi – i poslodavci i sezonci, a, naravno, i država. Sezonci su ranije radili bez prijave, nisu ostvarivali nikakvo radno pravo, što su poslodavci nekad znali da iskoriste. Poslodavci često nisu znali koga angažuju i koje veštine sezonski radnik poseduje i ima li ih uopšte, a država nije imala prihode.
Kao što se moglo i očekivati, najviše poslodavaca koji su zapošljavali sezonce je iz Vojvodine. Gotovo da nema vojvođanske opštine u kojoj sezonci do sada nisu bili potrebni. Angažovali su ih: Ada, Alibunar, Bač, Bačka Palanka, Bačka Topola, Bački Petrovac, Bela Crkva, Beočin, Bečej, Vrbas, Vršac, Žabalj, Žitište, Zrenjanin, Inđija, Irig, Kovačica, Kovin, Kanjiža, Kikinda, Kula, Mali Iđoš, Nova Crnja, Novi Bečej, Novi Kneževac, Opovo, Novi Sad, Oyaci, Pančevo, Pećinci, Plandište, Ruma, Senta, Sečanj, Sombor, Srbobran, Sremska Mirtovica, Sremski Karlovci, Stara Pazova, Subotica, Temerin, Titel, Čoka i Šid.
Sezonskim radnicima tokom angažmana ide radni staž, imaju i osiguranje u slučaju povrede na radu, a za angažman dobijaju naknadu, koja ne može biti manja od minimalne satnice, što je sada 155 dinara i, istini za volju, gotovo po pravilu je viša od tog iznosa. Nacionalna služba za zapošljavanje će od sledeće godine voditi registar sezonskih radnika, zahvaljujući kojem će se znati kakve veštine i znanja poseduju, što će olakšati posao poslodavcima koji će unapred znati kog sezonskog radnika će angažovati i za koje poslove jer nije isto raditi u svim oblastima poljoprivrede, kaže Radak.
To će biti dobro za sezonske radnike jer će u skladu sa svojim znanjima lakše nalaziti posao, pošto je sezonce, pre svega obučene za određene poslove, sve teže naći, i nedostaju i u Srbiji, ali i van nje.
Sa sličnim problemom – nedostatkom sezonskih radnika – suočavaju se i poslodovci u Hrvatskoj i Mađarskoj, koji za mnoge poslove u poljoprivredi veoma često angažuju sezonce iz Srbije, koji dobro znaju svoj posao, kaže Radak.
D. Mlađenović