ТВОЈА РЕЧ Славен Балаћ: Кларинет је моја љубав на први поглед

Од тада је постигао многобројне резултате на разним такмичењима у Србији и Европи, убрзаним темпом завршава Средњу музичку школу „Исидор Бајић” у којој је тренутно други разред, а највећа подршка су му родитељи који су и сами музичари. Свира разне жанрове, па тако комбинује и блуз, народну, модерну музику... Посебно су му драге композиције „На младу недељу” и „Видовдан на Дрини” Светислава Божића, као и „Рођендански мињон” Ненада Остојића.

- Као мали сам слушао оца како свира кларинет у соби. Допало ми се, хтео сам да пробам и чим сам дунуо први тон, то је буквално била љубав на први поглед - присећа се Славен. - Веома ми се допао и физички изглед кларинета и мој осећај док производим тонове.

Какав је то осећај?

- Предиван, стварно. Нема речи којима могу да опишем. Почео сам да свирам са осам година и до сад сам био на скоро 40 такмичења, а освојио сам 28 првих награда, седам других и две-три треће.

Практично, ниједном се ниси вратио с такмичења празних руку?

- Па, да... Држао сам 11 солистичких концерата по Србији и Мађарској, а пре месец дана сам имао турнеју по Републици Српској. Сада се спремам за једно републичко и међународно такмичење. Хтео бих да споменем да ми је прошле године у новембру Фонд за младе таленте Покрајинског секретаријата за културу доделио новац за куповину инструмента и тим новцем сам купио Кларинет Б. Сад имам и А и Б.

Споменуо си које си све успехе постигао, а имаш непуних 15 година. Шта то за тебе значи? Колико је то оптерећење јер сад мораш да одржиш тај корак?

- Сигурно да је било лакше остварити све то, него сад опстати. Сад је то поента. Има неугодности и притиска, али трудом, радом и вежбањем онога што волим, није ми толики проблем. Све стижем. Сад је кренула школа, а нисам задовољан распоредом, па не стижем да вежбам онолико колико желим.

Како успеваш све да постигнеш? Верујем да имаш и неке хобије...

- У суштини, кларинет као инструмент, врло је захтеван јер, ако се не вежба, делује као да га никад ниси ни свирао. Осим кларинета, опушта ме и спорт. Волим да играм фудбал, кошарку, да трчим на кеју. Оно што ме опушта је углавном све што се ради напољу, у природи и ту налазим свој мир.

Јел’ волиш и да свираш у природи?

- Наравно. У Босни имамо кућу на планини и тамо, кад је лето, идемо и волим да свирам.

Па, зацвркућеш заједно са птичицама... О чему размишљаш када свираш?

- Па, о свему размишљам, о свим свирачким елементима кад вежбам, а кад изађем на сцену, онда се само њој препустим. Уживам у томе што сам до тада навежбао јер на њој немам ништа ново да урадим, па се само препустим.

То се и види на твојим наступима. Некако се сав саживиш. Гледајући те на сцени, мислим да, чак и особе које имају проблем са слухом, могу да препознају емоцију мелодије коју свираш. Колико се генерално посвећујеш сценском наступу?

- Хвала на комплименту. Поред свирачког дела који треба да буде добар, ту су и нијансе са сценом и мимиком и оним што се дешава на тој сцени. Људи мисле да ја то вежбам, али оно само излази из мене. У том тренутку, осим кроз покрете и емоцију, своја осећања покажем и физички.

Имаш прилику да сарађујеш са многим еминентним музичарима, а постао си и најмлађи члан Удружења музичких уметника Србије...

- Пре пола године сам постао њихов члан што ми импонује и није мала ствар за мене. Доста ме мотивише све то и не видим разлог зашто бих стао, па само гледам даље у будућност и планирам шта ћу даље. У школи „Исидор Бајић” ћу убрзати и трећи и четврти разред како бих средњу школу завршио за две године, а онда иду студије. Не знам где ћу, али све више ми се отвара Канада, тако да ћу вероватно тамо ићи.

Значи, немаш намеру да наставиш са школовањем у Србији?

- Дефинитивно не.

А, да ли би се вратио?

- Ех, размишљао сам и о томе, али стварно не знам. Идем полако, степеницу по степеницу. Видећу како ми се живот намести.

Оно што је интересантно јесте да си одрастао у породици музичара. Колика су ти, заправо, родитељи подршка?

- Без њих не бих био ово што сам сад. Они ми много помажу, подразумева се што се тиче музичког репертоара јер је тата професор кларинета а мама теорије солфеђа. Имам у потпуности подршку од њих, у свим сегментима. Тако да сам им јако захвалан. Захвалан сам и свјој сестри Соњи из Немачке која ми шаље све ситнице без којих не бих могао да свирам, као и својој ближој фамилији, нарочито тетки из Канаде која је све урадила да тамо будем на два мастер класа.

Да ли си почео сам да компонујеш?

- Нисам још. Има толико много литературе коју треба да пређем да, искрено, нисам ни размишљао да почнем ја нешто да стварам.

Је л’ вреди сво одрицање?

- Дефинитивно вреди, то стварно волим. Планирам да упишем неки престижан универзитет и да се запослим као професор. Од малих ногу планирам да будем солиста, дефинитивно вреди.

Рекао си да си почео да свираш кларинет са осам година. Када си имао, рецимо пет-шест, кад си био баш-баш мали, шта си желео да будеш кад порастеш и да ли си могао себе да замислиш да ћеш бити ово што сад јеси?

- Са пет-шест година нисам био заинтересован за кларинет. Као мали сам гледао фудбал и кошарку па сам желео да будем спортиста. Кад сам мало одрастао, постао за нијансу старији, онда ми се допао звук кларинета и почео сам да размишљам о њему и шта ћу и како ћу. Откако сам пробао, нисам престајао.

Од свих награда које си освојио, да ли постоји нека коју би посебно издвојио?

- Постоји. То је било такмичње у Москви. Такмичење је било међународно. Није ми оно било проблем, већ је путовање било веома напорно. Ишли смо аутобусом и путовали смо 60 сати, јер смо имали проблеме на граници, па сам дошао два сата пред наступ, а требало је да стигнемо дан раније. Буквално сам из аутобуса дошао на сцену, нисам имао ни пробу, чак сам их и замолио да свирам последњи. Одсвирао сам, био сам баш уморан и нисам ништа очекивао. Шта буде, биће, а онда сам сазнао да сам освојио Гранд Prix и да сам проглашен за најбољег инструменталисту за дувачке инструменте на целом такмичењу. То је, дефинитивно било најбоље и најдраже искуство.

То је, чини ми се, доказ да не свираш само прстима, већ и душом, па нема везе шта ти се дешава пред сам наступ. Ако си то ТИ, онда неће бити грешке.

- Томе тежим, да.

Леа Радловачки