ТВОЈА РЕЧ Ђорђе Лончарски: Друштвене игре разбијају предрасуде

 Добро, није да бисте њиме могли да померите чашу, некога одгурнете или, пу-пу далеко било, убијете, али бисте имали уникатни, изрезбарени штапић од посебног дрвета са посебним језгром. Ђорђе Лончарски (25) из Зрењанина (Мануцрафтер Cosplay) већ годинама прави, не само те штапиће који ће вас одабрати, већ и разне минијатурне фигуре, кућице за хобите, покемон кугле,... И да, уз све то, апсолвент је Правног факултета у Новом Саду.

- Све је кренуло када сма као клинац погледао „Харија Потера” и желео да имам штапић - прича Ђорђе, а са њим се и ми остали присећамо како смо имали, или и даље имамо, исте жеље. - Нисам желео да имам Харијев штапић, или нешто што је већ скројено, јер у том универзуму важи теорија да сваки чаробњак треба да има свој уникатан и ја сам желео да себи направим такав један. Изрезбарио сам га кухињским ножем од парчета букве које није баш меко дрво и захвално за обраду, али сам успео да направим контуре и да га изобликујем и онда сам схватио да је то нешто што би могло да буде мој хоби. Једно време је то престало, прерасло у графите, да бих на крају, када сам почео да студирам, открио читав свет друштвених игара, дошао у Клуб „Валхала” и заљубио се у читаву идеју фарбања фигурица. Не толико играња тим фигурицама, колико фарбање. Није исти осећај кад ти купиш фигуре, јер је то неко урадио и ти ниси ништа допринео да унесеш део себе у све то. Касније се то претворило у прављење терена јер се игре играју у свету који сам искројиш. Почео сам да правим разне старе руине са разним симболима. Извлачио сам инспирацију из историје. Наравно, да не постоји интернет, ја данас не бих могао да се бавим овим јер своје знање вучем са интернета.

Значи, на прави начин користиш интернет?

– Да, на прави начин га користим и све оно што он нуди.

Кратко бих се вратила на Харија Потера... Какво језгро је имао твој штапић?

– Идеја је била да његово језгро буде нерв тестрала (крилати коњ из филма) јер је мој штапић био зао. Одувек сам желео да будем Слитеринац јер су они подцењени и није истина да су зли. Заправо, они су предодређени за неки успех.

Рекао си како се развијао твој пут. Када си кренуо на факултет, онда си почео да истражујеш свет друштвених игара. Ниси имао паметнија посла на праву?

– То је било овако... Становао сам у собици код неке жене. Устанем, идем у читаоницу, па на предавања, онда опет у читаоницу, ручам, чекам 17 часова да се отвори „Валхала” и тамо бих био читаве вечери. Тамо ми је било сво друштво.

Ти правиш минијатуре из филмова епске фантастике...

– Све правим. Ако постоји референца, ја то могу да направим. Биће од материјала који, можда, не одговара, али имам довољно знања и искуства да могу да направим да изгледа како треба.

Које материјале користиш?

– У принципу, апсолутно све што ми одговара. Од стиродура, стиропора, глет масе, дрвофикса који има велику улогу јер се у све меша, шест врста лепкова у зависности од тога какав ефекат желим да постигнем, полимерну глину,... Занима ме вајање, правим штапиће, али мислим да сам осредњи вајар. Никад се нисам бактао да цртам дводимензионално, већ умем да направим.

За кога правиш све те ствари?

– Правим за себе, а ретко кад за неког другог. Ово ми није професија, већ хоби за који многи нису чули.

Све сам радиш или имаш неку екипицу?

– Све сам и једини сам у Зрењанину који то ради.

И, колико ти времена треба за једну фигурицу?

– Па, да је офарбам како треба, уколико је око 6,5 центиметара, треба ми око сат времена. Што се тиче вајања, може да траје десет минута, а може и данима. Што је мање, то је комплексније јер материјал који користим није одговарајући.

Шта, онда, радиш са свим тим фигурицама? Где их лагерујеш?

– По полицама. Или их поклоним, или продам.

Може ли се зарадити од тога?

– Не. Зато сам почео да се бавим косплејом.

Како је дошло до тога и шта cosplay, уопште, значи?

– Искрено, ни сам не знам. У косплеј сам ушао јер ми то омогућава да правим веће ствари. Моја идеја је да ја смислим нешто оригинално и да то изнесем на сцену, али је то оно што се не ради. Нигде не пише да је дозвољено да смислиш свог лика, већ је поента да ти неког лика из популарне литературе изнесеш онако какав јесте, са сопственим буџетом и да изгледа онако како изгледа у оригиналу у шта су уложени милиони долара.

Али, која је поента да покушаш да копираш нешто што већ постоји? Зашто је забрањено да будеш иновативан и оригиналан?

– Може се бити иновативан и оригиналан, али на већим косплеј такмичењима, колико сам ја разумео. До сад сам био само на два мања. Поента је да потрефиш лика. Можеш да додајеш, буџиш и радиш у неком другом стилу, али мораш да имаш конкретну референцу. Судије иду од такмичара до такмичара и загледају костим.

Који је смисао свега тога?

– Поента свега тога, макар мени, је изговор да правим веће, лепше, комплексније ствари, да се бавим другим гранама свега тога. Кад правиш костиме, мораш да имаш много знања. Самим тим што сам научио да фарбам фигрице, ја знам како да офарбам оклоп да изгледа као брушени метал, као да је од слоноваче, од коже или дрвета. Али никада нећу научити да шијем...

И, шта планираш са свим тим знањем у животу?

– Када би ми хоби постао посао, огадио би ми се...

Значи, права ће ти се огадити...?

– Овако... Права волим, али из чистог принципа што ћу моћи сам себи да будем газда.

Рекао си да си осредњи вајар. А, какав си као студент права?

– Као што се девојке не питају за године, тако се студенти не питају за студије... Искрено, кампањац сам и то ме убија и трудим се да то променим.

Шта друштвене игре представљају у суштини?

– Гомила људи која се окупи око стола и игра нешто што је на том столу. Играчи регулишу правила, ток игре, праве паузу кад хоће, праве атмосферу,...

Које су предности?

– Социјализација, развијање такмичарског дуга, кооперативности, разбијање предрасуда. Друштвене игре могу да послуже као медијум преко којег се људи различитих узраста, социјалних подлога, схватања, порекла повезују. То је предиван хоби који бих препоручио свима.

Колико су те игре распрострањене и прихваћене код нас?

– Недовољно распрострањене, довољно прихваћене. Људи којима није јасан концепт друштвених игара, прво питају да ли је то као „Ризико” или „Монопол”. Понекад некоме не вреди нешто објашњавати. Ретко који клуб друштвених игара и има те две игре...

Л. Радловачки