TVOJA REČ Slaven Balać: Klarinet je moja ljubav na prvi pogled

Od tada je postigao mnogobrojne rezultate na raznim takmičenjima u Srbiji i Evropi, ubrzanim tempom završava Srednju muzičku školu „Isidor Bajić” u kojoj je trenutno drugi razred, a najveća podrška su mu roditelji koji su i sami muzičari. Svira razne žanrove, pa tako kombinuje i bluz, narodnu, modernu muziku... Posebno su mu drage kompozicije „Na mladu nedelju” i „Vidovdan na Drini” Svetislava Božića, kao i „Rođendanski minjon” Nenada Ostojića.

- Kao mali sam slušao oca kako svira klarinet u sobi. Dopalo mi se, hteo sam da probam i čim sam dunuo prvi ton, to je bukvalno bila ljubav na prvi pogled - priseća se Slaven. - Veoma mi se dopao i fizički izgled klarineta i moj osećaj dok proizvodim tonove.

Kakav je to osećaj?

- Predivan, stvarno. Nema reči kojima mogu da opišem. Počeo sam da sviram sa osam godina i do sad sam bio na skoro 40 takmičenja, a osvojio sam 28 prvih nagrada, sedam drugih i dve-tri treće.

Praktično, nijednom se nisi vratio s takmičenja praznih ruku?

- Pa, da... Držao sam 11 solističkih koncerata po Srbiji i Mađarskoj, a pre mesec dana sam imao turneju po Republici Srpskoj. Sada se spremam za jedno republičko i međunarodno takmičenje. Hteo bih da spomenem da mi je prošle godine u novembru Fond za mlade talente Pokrajinskog sekretarijata za kulturu dodelio novac za kupovinu instrumenta i tim novcem sam kupio Klarinet B. Sad imam i A i B.

Spomenuo si koje si sve uspehe postigao, a imaš nepunih 15 godina. Šta to za tebe znači? Koliko je to opterećenje jer sad moraš da održiš taj korak?

- Sigurno da je bilo lakše ostvariti sve to, nego sad opstati. Sad je to poenta. Ima neugodnosti i pritiska, ali trudom, radom i vežbanjem onoga što volim, nije mi toliki problem. Sve stižem. Sad je krenula škola, a nisam zadovoljan rasporedom, pa ne stižem da vežbam onoliko koliko želim.

Kako uspevaš sve da postigneš? Verujem da imaš i neke hobije...

- U suštini, klarinet kao instrument, vrlo je zahtevan jer, ako se ne vežba, deluje kao da ga nikad nisi ni svirao. Osim klarineta, opušta me i sport. Volim da igram fudbal, košarku, da trčim na keju. Ono što me opušta je uglavnom sve što se radi napolju, u prirodi i tu nalazim svoj mir.

Jel’ voliš i da sviraš u prirodi?

- Naravno. U Bosni imamo kuću na planini i tamo, kad je leto, idemo i volim da sviram.

Pa, zacvrkućeš zajedno sa ptičicama... O čemu razmišljaš kada sviraš?

- Pa, o svemu razmišljam, o svim sviračkim elementima kad vežbam, a kad izađem na scenu, onda se samo njoj prepustim. Uživam u tome što sam do tada navežbao jer na njoj nemam ništa novo da uradim, pa se samo prepustim.

To se i vidi na tvojim nastupima. Nekako se sav saživiš. Gledajući te na sceni, mislim da, čak i osobe koje imaju problem sa sluhom, mogu da prepoznaju emociju melodije koju sviraš. Koliko se generalno posvećuješ scenskom nastupu?

- Hvala na komplimentu. Pored sviračkog dela koji treba da bude dobar, tu su i nijanse sa scenom i mimikom i onim što se dešava na toj sceni. Ljudi misle da ja to vežbam, ali ono samo izlazi iz mene. U tom trenutku, osim kroz pokrete i emociju, svoja osećanja pokažem i fizički.

Imaš priliku da sarađuješ sa mnogim eminentnim muzičarima, a postao si i najmlađi član Udruženja muzičkih umetnika Srbije...

- Pre pola godine sam postao njihov član što mi imponuje i nije mala stvar za mene. Dosta me motiviše sve to i ne vidim razlog zašto bih stao, pa samo gledam dalje u budućnost i planiram šta ću dalje. U školi „Isidor Bajić” ću ubrzati i treći i četvrti razred kako bih srednju školu završio za dve godine, a onda idu studije. Ne znam gde ću, ali sve više mi se otvara Kanada, tako da ću verovatno tamo ići.

Znači, nemaš nameru da nastaviš sa školovanjem u Srbiji?

- Definitivno ne.

A, da li bi se vratio?

- Eh, razmišljao sam i o tome, ali stvarno ne znam. Idem polako, stepenicu po stepenicu. Videću kako mi se život namesti.

Ono što je interesantno jeste da si odrastao u porodici muzičara. Kolika su ti, zapravo, roditelji podrška?

- Bez njih ne bih bio ovo što sam sad. Oni mi mnogo pomažu, podrazumeva se što se tiče muzičkog repertoara jer je tata profesor klarineta a mama teorije solfeđa. Imam u potpunosti podršku od njih, u svim segmentima. Tako da sam im jako zahvalan. Zahvalan sam i svjoj sestri Sonji iz Nemačke koja mi šalje sve sitnice bez kojih ne bih mogao da sviram, kao i svojoj bližoj familiji, naročito tetki iz Kanade koja je sve uradila da tamo budem na dva master klasa.

Da li si počeo sam da komponuješ?

- Nisam još. Ima toliko mnogo literature koju treba da pređem da, iskreno, nisam ni razmišljao da počnem ja nešto da stvaram.

Je l’ vredi svo odricanje?

- Definitivno vredi, to stvarno volim. Planiram da upišem neki prestižan univerzitet i da se zaposlim kao profesor. Od malih nogu planiram da budem solista, definitivno vredi.

Rekao si da si počeo da sviraš klarinet sa osam godina. Kada si imao, recimo pet-šest, kad si bio baš-baš mali, šta si želeo da budeš kad porasteš i da li si mogao sebe da zamisliš da ćeš biti ovo što sad jesi?

- Sa pet-šest godina nisam bio zainteresovan za klarinet. Kao mali sam gledao fudbal i košarku pa sam želeo da budem sportista. Kad sam malo odrastao, postao za nijansu stariji, onda mi se dopao zvuk klarineta i počeo sam da razmišljam o njemu i šta ću i kako ću. Otkako sam probao, nisam prestajao.

Od svih nagrada koje si osvojio, da li postoji neka koju bi posebno izdvojio?

- Postoji. To je bilo takmičnje u Moskvi. Takmičenje je bilo međunarodno. Nije mi ono bilo problem, već je putovanje bilo veoma naporno. Išli smo autobusom i putovali smo 60 sati, jer smo imali probleme na granici, pa sam došao dva sata pred nastup, a trebalo je da stignemo dan ranije. Bukvalno sam iz autobusa došao na scenu, nisam imao ni probu, čak sam ih i zamolio da sviram poslednji. Odsvirao sam, bio sam baš umoran i nisam ništa očekivao. Šta bude, biće, a onda sam saznao da sam osvojio Grand Prix i da sam proglašen za najboljeg instrumentalistu za duvačke instrumente na celom takmičenju. To je, definitivno bilo najbolje i najdraže iskustvo.

To je, čini mi se, dokaz da ne sviraš samo prstima, već i dušom, pa nema veze šta ti se dešava pred sam nastup. Ako si to TI, onda neće biti greške.

- Tome težim, da.

Lea Radlovački