ТВОЈА РЕЧ Дејан Кордин (26): Не стидимо се инвалидитета

Наиме, како сву тројицу занимају превасходно аудиовизуелни медији – фотографисање, снимање и монтирање, одлучили су да направе простор на ком би се бавили културно-верским догађајима, али и темама које се тичу особа са инвалидитетом.

- Када сам 2008. кренуо у Нови Сад у ШОСО „Милан Петровић”, први пут сам се сусрео са другачијом децом, односно никад дотад нисам видео вршњаке који имају неку врсту инвалидитета – присећа се Дејан и додаје да му је у почетку било необично и тешко, али су му активности на секцијама сигурно умногоме помогле да се прилагоди новом окружењу. - У школи сам се укључио у неке секције, међу њима је била и фото-секција. Тада је постојао школски часопис „Наши кораци”, тако да сам ја био новински фото-репортер.

Значи, ми смо практично колеге.

- Да. Тако сам и заволео новинарство и фотографију. Од малена сам волео камеру, јер је тата имао неку коју му је мама, моја бака Радмила, набавила у Немачкој. Кад сам завршио основно образовање, уписао сам средње за помоћника књиговесца и тада сам се још више упознао са светом новинарства. Постојала је и радио-секција, коју је водио наставник Петар Тот, па смо Александар, Димитрије и ја видели како наш наставник едитује видео садржај, што смо и ми желели да радимо. Будући да нисмо знали шта и како треба, а није лако ни доћи до таквих програма, наставник Петар нам је учинио услугу и дао нам те програме. У средњој су почеле да се реализују и разне екскурзије, обилазили смо манастире у целој Србији и Црној Гори. То нам је касније добро дошло, јер кад је била корона, дошли смо на идеју да отворимо Јутјуб канал и да правимо културно-верске садржаје. Дотад смо углавном снимали приредбе у школи и онда кад су нас посећивале јавне личности. Тад смо се и први пут сусретали и са правим медијима који су долазили да испрате те догађаје. Димитрије највише има смисла да ради око компјутера и више зна енглески од нас, али Александар и Димитрије не могу нигде да раде, док ја могу, имам решење да сам способан за рад. Зато је моја порука свима да и особе са инвалидитетом које не могу нигде да раде, иако можда имају неку врсту помоћи, пензију или социјалну помоћ, да и њима треба пружити подршку. Сматрам да, ако ОСИ знају да раде неке ствари, ако су упознати са неком тематиком, треба им дати подршку. Као што нас тројица знамо да се бавимо снимањима и монтажом, па да нас контактирају, да испричају своју причу, а ми то да објавимо. Ништа није у вези са политиком, већ је идеја да изнесу неки свој став, да ли би требало да се у Србији више прича о ОСИ, шта би требало да се побољша, шта да се укине, на чему треба додатно да се ради и слично. Тако смо дошли на идеју да оснујемо Јутјуб канала „Студио ДАД”. Наставник Петар нас је и даље подржавао, као и Александров комшија Бата Раја, који нам је направио лого и интро, а дао нам је и разне савете. Добили смо подршку и од два јутјубера, без чега не бисмо успели да развијемо подршку од неких других особа.

Да ли зарађујете од Јутјуба?

- Тренутно ништа не зарађујемо. Не кажем да не желимо да зарађујемо, али нама је смисао да покажемо шта знамо и умемо, да се види да смо способни да радимо, да се не стидимо инвалидитета. Да нисмо лењивци, да не желимода се излежавамо, већ да хоћемо да радимо. Особе са инвалидитетом већ имају неку врсту помоћи, али нама то ништа не значи јер бисмо волели да радимо, да нам се пружи прилика. Александар и ја смо ступили у контакт са Удружењем „Чарапанско срце” из Крушевца и направили смо видео прилог о њима, то ми је један од дражих пројеката. Пре неколико дана ми се јавио и један дечко из Новог Пазара, који је чуо за наш Јутјуб канал, с њим сам урадио кратак, али велики интервју. Он је слабовида особа и свидело му се, па нас је доста рекламирао код неких јутјубера и на радио-станицама. Нама није стало толико до новца, већ да нам неко пружи подршку, да неко види наш смисао. При завршетку средње школе, уписао сам курс за видео-монтажера и сниматеља, па сам праксу имао у ШОСО „Милан Петровић”, снимао сам приредбе и тако то. Онда сам око видео-монтаже доста тога открио на интернету, тражио сам сам ефекте, апликације, како се шта ради. Имам решење да сам тотално способан за рад, али углавном радим на привремено-повременим пословима, не могу да нађем посао за стално.

А где би волео да радиш?

- У неком медију, волео бих да радим као фото-репортер или сниматељ. Члан сам Друштва новинара Војводине, као и Александар. Имам одличну сарадњу са православном црквом у Сремској Каменици, која ме повремено ангажује да снимам нека дешавања. Кад неко види да сам ангажован, људи хоће да купе и ЦД. Сад ми је добро кренуло што се тиче пословног пута за мене. Скоро ме је једна пољопривредна апотека из Београда ангажовала, звали су ме преко студентске задруге, а путујем и по Војводини. Волим да путујем, а тако је све и кренуло. Волео бих да нас неко ангажује, да нам донира средства, јер нам је потребан опрема. Ово што имамо није довољно. Сналазимо се. У плану ми је да набавим нову опрему, јер све што имам ми је набавила покојна бака. И кад путујем у свој крај, волим да сликам. Сад планирам да идем да сликам шлајз у Итебеју, како су га средили. Жеља ми је да идем и мало ван Србије да сликам. Мени је главни циљ да то неко види и чује и да нас неко ангажује, па да радимо као неки хонорарни посао да стекнемо свој динар.

Враћам те на емисију коју радите. Рекао си да се бавите ситуацијом у држави по питању особа са инвалидитетом. Шта би истакао као највећи проблем у нашој земљи с којим се сусрећете?

- Конкретно, дешавало ми се да су ми се људи из неких фирми подсмевали због тога коју сам школу завршио. Али, не могу да кажем, мени је бивши градоначелник Милош Вучевић пружио прилику и запослио сам се у ЈГСП, радио сам у гаражи, хвала му на томе, али нисам могао да радим дуго јер имам проблем са кичмом. Тако да могу да кажем да ми је пружена могућност. Видим да се ситуација мења, да иде на боље, можда би требало људима да се пруже неке боље услови. Жеља ми је да ми више будемо укључени у медијима, да отворено причамо о својим проблемима и не срамотимо се због тога што смо завршили школу „Милан Петровић”.

Л. Радловачки