ТВОЈА РЕЧ Милан Инић Јасерштајн: Пасиван сам у приватном животу
НОВИ САД: Један од најпопуларнијих јутјубера данашњице је свакако Новосађанин Милан Инић Јасерштајн (Yasserstain) (23 и по, како је нагласио) и наш овонедељни саговорник. Шта га је навело да покрене свој канал на YT, потом и да напише књигу, коју поруку шаље својој публици на коју и те како има утицаја, прича за „Дневник“, а уједно се и присећа да је први интервју дао управо за наш лист.
- Једноставно, Јутјуб је платформа која пружа могућност да нешто креираш сам, из спаваће собе и да објавиш, а да постоји одређена публика за то – објашњава Милан.
Шта је тебе охрабрило да уђеш у ту причу и искористиш ту платформу?
- Страни креатори које пратим већ десет година.
А како си до њих дошао?
- Сасвим случајно. Нисам знао шта је Јутјуб. И онда сам видео да неки снимају скечеве и прво кренуо да снимам са плишаним играчкама, да нико не сазна да сам то ја, јер тад је кружила прича да ће ти полиција куцати на врата ако си направио профил а ниси пунолетан. Тад сам завршавао основну школу и први пут сам био изложен интернету и веровао сам у све што сам чуо. У средњој школи сам наставио то да радим као хоби. Имам неке форе у глави и онда од тога направим снимак. Кад сам завршио средњу, знао сам да желим да се бавим режирањем и монтирањем. Све је почело озбиљније када смо ступили у контакт са брендовима, јер себи више нисам могао да приуштим толико слободног времена само да бих снимао, а нисам могао ни да мотивишем своје другаре.
Споменуо си да имаш своје форе. Одакле црпиш инспирацију за њих?
- Детињство. Сви цртаћи које сам гледао као мали, и дан данас их гледам, и онда ме то врати на тај неки хумор. Врати ме да анализирам зашто сам нешто волео као мали и зашто сада волим. Изанализирам шта стоји иза тога, који су поступци, мотиви и слично. То ми је нови хоби, да анализирам све оно што погледам од филмова и серија.
Коју поруку покушаваш да пошаљеш својој циљној публици?
- Да не проводе толико времена на Јутјубу и да не верују у све што чују. Озбиљно. Јако је застрашујуће кад видиш да свако може било шта да каже, а дете и млади ће то да присвоје. Особе блиске мојој генерацији већ имају свој став и умеју да размишљају, али млађи одмах све присвајају а и да не знају зашто, а данас је велика манипулација, те се и крше неки закони, али то нико не контролише код нас.
Да ли си свестан колики ти утицај имаш на публику?
- Превише сам свестан, зато и не избацујем често снимке, јер најпре дуго размишљам о нечему што ћемо снимити и неке ствари и не урадим, јер знам да ме прати и предшколски узраст.
Какав је осећај када знаш да си јавна личност и да имаш утицаја на друге људе?
- Некада преоптерећујућ. Због слободног времена јер га никад немам. Не зато што ме заустављају на улици, него ми нон-стоп звони телефон...
Зато имаш један дан за јављање на телефон, други за одговарање на мејлове,...
- Па, да. Један дан је за мејлове, други за снимање, трећи за монтирање, а притом желим да викенд имам слободан и то сам себи увео недавно.
Како успеваш да све изнесеш, а да останеш доследан себи, свом раду, обавезама, другарима, публици,...?
- Људи који ме познају кажу да је то скромност, а ја ако кажем да сам скроман, онда не знам колико је то баш скромно...
Ево, ја ћу да ти кажем – Милане, скроман си...
- Е, хвала! Да сам доживео огроман успех у самом старту, мене би то понело више, јер сам био основна школа. Додуше, никад ме није занимала популарност, чак се никад нисам ја снимао. Почео сам да стајем испред камере када нисам знао како да објасним неке ствари, па сам тако и постао лице канала, а никад ми то није била идеја. Иначе, први интервју који сам дао био је за „Дневник“.
Надам се да није и последњи...
- Није, није...
Рекао си да многи Јутјубери крше законе, а да не постоје никакве контроле. Колико је то лоше?
- Јако, јер пре свега таква понашања деца усвоје и онда се сами тако понашају.
Да ли постоји нека страна тебе за коју други не знају, а која би заинтригирала твоју публику?
- Шетам керове, шетам два пса! Буквално немам слободног времена. Волим да гледам серије, али не дозвољавам себи да превише гледам, него одаберем једну па погледам свих 13 сезона... Играм „Оверњатћ“ и проводим време са другарима. Мало сам пасиван у свом приватном животу, не радим ко зна шта, не путујем,... Можда ми је хоби што волим да преанализирам филмове и давим другаре тим стварима.
Када си у основној школи све ово почео, да ли си могао да замислиш да ћеш једног дана бити све ово што сада јеси?
- Не. Ја сам мислио да ћу све само успут да правим и, ако имам среће, да ћу уписати Академију уметности и да ћу бити на некон сету неког страног филма.
Да, то је она скромност коју си спомињао...
- Нисам могао све ово да замислим.
Како је дошло до тога да напишеш књигу „Немој бити тај Л1К“?
- Е, да... „Вулкан“ ме је контактирао прошлог фебруара и нудили су ми да напишем роман. Не, не желим то. Онда сам месец и по дана мозгао шта бих могао да урадим и, будући да сам имао серијал „Немој бити тај лик“, реко’ – ‘ајде да напишем сценарио за наше епизоде. То је звучало једноставно... Прескочио сам све деадлине-ове и све је трајало укупно десет месеци. Када бих нешто написао, увек сам се питао – ко сам ја да попујем људима, да се поредим са писцима, па ја нисам писац, зашто ово радим, зашто онда снимам ако не могу да се поредим са режисерима и продуцентима... Рекао сам себи: „Добро, хајде уради то у свом стилу“. Знао сам шта значи књига, не треба да је неко ремек дело или најбоље на свету. Не мислим ни да су моји снимци најбољи, штавише, сваки свој снимак мрзим јер сам могао боље да урадим. Када сам завршавао књигу, последња два поглавља сам написао у последње две недеље јер сам имао финални деадлине. Када сам завршио, тек онда сам видео шта све постоји као опција. Да ли пишем за предшколски узраст, да ли и за старије, да ли да буде и мене, да ли да не буде из моје перспективе, нека ипак буде мало и лично,...
Да ли је, онда, једноставније снимати скечеве?
- Јесте. Једноставније јер имаш могућност да визуелно нешто представиш, а не само да напишеш нешто на папиру.
Колико те то охрабрује да не одустајеш и да будеш бољи?
- Охрабрује, али и застрашује, јер људи више очекују од тебе. Сви ми пишу – када ће нови видео, желимо сада, желимо одмах,... И ја имам осећај да некоме нешто дугујем, јер желим да то урадим, да оно што ми је у глави буде и готово, али треба времена.
Колико заиста дугујеш публици?
- Па, не дугујем им ништа, али не у окрутном смислу. Не сад да им дугујем у смислу „да нема њих ја не бих био ово што јесам“, више гледам да им дугујем да не представим нешто лоше, већ да им улепшам дан и на нешто скренем пажњу. Дугујем им да, кад већ нешто направим, да то буде како треба. Али им не дугјем да сваки дан будем присутан.
Шта би им поручио?
- Немојте бити Јутјубери. Људи углавном мисле да желе то да буду кад порасту, да не заврше школу, да буду онлајн јавне личности, да воде скуп живот, али то све споља тако изгледа. То не истраје, нити ћеш се добро осећати ако ти је то циљ. И нека имају свој став.
Да ли би још нешто додао?
- Читајте „Дневник“!
Леа Радловачки
