ТВОЈА РЕЧ Себастиан Сабо (22): Адреналин ме привлачи

Крајем прошле године освојио је бронзану медаљу на Европском првенству у дисциплини 50 м лептир.

Иако нема много времена да се бави разним стварима, ипак има необичан хоби који му полако постаје прави бизнис. А шта ће бити са пливањем...? Отом-потом, а до тада га чекају многи изазови, како разна такмичења, тако и одлазак у Сегедин, завршавање факултета,...

- Искључиво због стдуија сам дошао у Нови Сад, али сам морао и да бирам неки клуб како бих наставио с пливањем које сам започео у Сенти - каже Себастиан.

Зашто баш Нови Сад?

- Нови Сад је студентски град који је најближи Сенти, велик је, има добор избор студија, а ја сам уписао право што сам и хтео. Друга опција је била Суботица, али морао сам да нађем добар баланс између студирања и пливања, да нађем добар клуб, да нађем факс који ми одговара.

И Београд се није уклапао у ту причу?

- Не. Као град ми не одговара.

Је л’ Нови Сад испуњава све твоје потребе и прохтеве по питању образовања и пливања?

- Да, наравно. Нисам неко ко тражи проблеме у нечему, радим с оним што имам.

У једном тренутку си баш за „Дневник” изјавио да је Сента добра прилика за младе пливаче, али не и за оне који желе да се пливањем баве професионално...

- То сам искључиво рекао због услова које Сента има, односно нема. Довољоно је за децу која ће учити технике и основе пливања. Може и млађа категорија да се такмичи, али услови су веома лоши. Има много деце, за разлику од других већих градова, која желе да раде. Кад пређу у озбиљније воде, онда им се ту завршава пут.

Колико је то, у ствари, лоша страна спорта? Не придаје се довољно значаја градовима и местима која нису Нови Сад и Београд...

- Да, углавном су та два града која воде политику пливања. Мањи градови једино могу да опстану ако имају неког пливача који је искочио и представља тај клуб. Никога не занима, осим Сенћања, какви су услови тамо, па нису ни спремни да помогну.

А ти немаш амбицију да представљаш Сенту, а самим тим и „обезбедиш” боље услове?

- Још није званично, али ја сам завршио са ПК „Војводина” након Европског првенства, јер прелазим за Сегедин. Остаћу да пливам за репрезентацију Србије али у клубу у Сенти. Желим да оставим добре услове за људе у Сенти и трудићу се за то. Волео бих да доведу неког битнијег човека који би могао да помогнем. Колико знам, Сента има план за нови базен, али финансије су проблем. Видећемо шта и како ја могу да допринесем Сенти.

Ти ћеш прећи да тренираш и да живиш у Сегедину, ако сам те добро разумела...?

- Да, тамо ћу наставити од следећег месеца.

А факултет овде?

- Ја сам на приватном факултету, зато имам могућност да будем флексибилан. Прво сам хтео да упишем државни факултет, међутим, што се тиче тренинга, то је немогуће. Сад сам на некој паузи, али до Европског првенства сам имао тренинге сваког дана по 4-5 сати и то је тешко да се уклопи са предавањаима. А на приватном факултету имам ту могућност да не идем на предавања.

То је одличан шлагворт - колико је наш образовни систем спреман да изађе у сусрет талентима који се истичу у областима која нису везана за образовања?

- Могу да кажем за себе и своје колеге. Сматрам да, када се спортиста покаже да му то треба како би постигао резултате, онда су довољно спремни и факултет и професори да изађу у сусрет.

Добро, али и ти си неко ко постиже резултате...

- До прошле године сам био првак у Србији, а за ову годину ћемо видети. На делфину сам ја тренутно најбољи...

Споменуо си те тренинге... Колико је напорно посветити се свему томе, колико има занемаривања других ствари?

- Има, богами занемаривања. Нису проблем тих пет сати тренинга, него је проблем што не можеш да идеш негде и радиш друге ствари с пријатељима, породицом и слично. Треба да будеш спреман за следећи тренинг, да одмараш. Ја сам од малена, од седме године у базену, и све пређе у навику. Физички ми није проблем, али ми у последње време постаје психички проблем јер је пливање монотон спорт. Скочиш у базен и пливаш два сата, мало су неке серије другачије, али је у суштини монотоно...

Шта је, онда, оно што те привлачи у пливању?

- Такмичења. Јако волим да се такмичим, волим тај адреналин, небитно које место да освојим или не. Само ме то држи и даље. Тешко је тренирати, али када дође то такмичење и виде се резултати, све се исплати.

У том контексту, шта би саветовао клинцима који би желели да се посвете спорту?

- Хвала ти на овом питању, нико ме до сад није питао шта мислим о томе. Најбитније да, ако дете већ хоће да пронађе неки спорт којим би се бавио, важно је да га воли, да му је забавно, који га привлачи. Мислим да су родитељи највећи проблем што се тога тиче. Они превише оптерећују децу да се баве спортом. Ја сам кренуо да тренирам због друштва. Дете нека испроба и десет спортова, али је само важно да нађе неку занимацију у томе. Мислим да је то једино што треба да им буде важно. Многи родитељи су оптерећени да дете мора да им буде светски шампион, а то се не дешава када дете терају... Дете мора да одлучи шта жели у животу, а то ни не мора да буде спорт.

Споменуо си да си на некој паузи... Зашто, а и колико ти прија сад?

- Мало сам претерао што се тиче паузе, већ три месеца... И даље сам у води, али не радим толико као за Европско првенствено. Психички ми јако прија и буквално сам заборавио и на пливање, а планирам да се у наредних месец дана баш озбиљно посветим и наставим. Прија ми ова пауза, да знам да не морам да устајем рано, да не морам да планирам време, могу да одем кући да будем с породицом кад пожелим. Те ситнице ми много значе. Сматрам да сваком спортисти треба пауза.

Надам се да се нећеш улењити...

- Нећу, ја сам и даље у тренингу.

Какви су ти планови за будућност? Верујем да, као већина, имаш циљ да одеш на Олипмијаду и да онда истетовираш олимпијске кругове...?

- Па, то је био план раније, али више не размишљам о тој тетоважи. Што се тиче ближе будућности, 90 одсто је да ћу прескочити ове године европско првенство у августу јер не желим да идем тамо ако нисам скроз спреман као што сам био прошле године, не видим потребу да себе излажем и да после оваквог резултата урадим нешто слабије. Тако да, планирао сам да идем на Светско првенство у малим базенима у Кини, што је крајем године, али сам начуо да се неће ићи јер Савез нема пара. Видећемо кад дође време. Следеће године ме чека Светско првенство у великом базену, за то ћу се спремати. Неколико нас ће се борити за штафету да се пласирамо на Олимпијске игре 2020. године. Тако да, кад одрадим Олимпијске игре, можда после смањим тензију и наставим рекреативно да се бавим пливањем.

А, да ли имаш амбиције да ти будеш тренер?

- Немам амбицију да уопште останем у спорту. Имам неки хоби који сам почео, а који се тиче берзанских послова.

Берза ти је хоби???

- Па, постаје сад већ мало озбиљније. Прелама ми се. Још увек сам у спорту јер то је оно што најбоље радим, али кад дођ   е тренутак да треба да преживим и живим од новца који зарађујем у хобију, онда ће ту доћи крај пливању. Можда будем неки тренер чисто да бих радио са децом, али не видим себе у спорту. Зато и нисам уписивао ДИФ.

Кад већ спомињеш хобије, постоји ли још нешто чиме се бавиш осим берзе?

- Иксрено, немам. У последње време више читам. Мотори су ми хоби, што је мало опасније, али нисам тип који гледа серије, филмове, игра игрице,...

Ако добро схватам, у принципу, где год има адреналина, то те привлачи...

- Могуће, сад кад то тако кажеш. Јесте, вуче ме адреналин. А ништа није ризик кад знаш шта радиш.

Леа Радловачки