TVOJA REČ Milan Inić Jaserštajn: Pasivan sam u privatnom životu
NOVI SAD: Jedan od najpopularnijih jutjubera današnjice je svakako Novosađanin Milan Inić Jaserštajn (Yasserstain) (23 i po, kako je naglasio) i naš ovonedeljni sagovornik. Šta ga je navelo da pokrene svoj kanal na YT, potom i da napiše knjigu, koju poruku šalje svojoj publici na koju i te kako ima uticaja, priča za „Dnevnik“, a ujedno se i priseća da je prvi intervju dao upravo za naš list.
- Jednostavno, Jutjub je platforma koja pruža mogućnost da nešto kreiraš sam, iz spavaće sobe i da objaviš, a da postoji određena publika za to – objašnjava Milan.
Šta je tebe ohrabrilo da uđeš u tu priču i iskoristiš tu platformu?
- Strani kreatori koje pratim već deset godina.
A kako si do njih došao?
- Sasvim slučajno. Nisam znao šta je Jutjub. I onda sam video da neki snimaju skečeve i prvo krenuo da snimam sa plišanim igračkama, da niko ne sazna da sam to ja, jer tad je kružila priča da će ti policija kucati na vrata ako si napravio profil a nisi punoletan. Tad sam završavao osnovnu školu i prvi put sam bio izložen internetu i verovao sam u sve što sam čuo. U srednjoj školi sam nastavio to da radim kao hobi. Imam neke fore u glavi i onda od toga napravim snimak. Kad sam završio srednju, znao sam da želim da se bavim režiranjem i montiranjem. Sve je počelo ozbiljnije kada smo stupili u kontakt sa brendovima, jer sebi više nisam mogao da priuštim toliko slobodnog vremena samo da bih snimao, a nisam mogao ni da motivišem svoje drugare.
Spomenuo si da imaš svoje fore. Odakle crpiš inspiraciju za njih?
- Detinjstvo. Svi crtaći koje sam gledao kao mali, i dan danas ih gledam, i onda me to vrati na taj neki humor. Vrati me da analiziram zašto sam nešto voleo kao mali i zašto sada volim. Izanaliziram šta stoji iza toga, koji su postupci, motivi i slično. To mi je novi hobi, da analiziram sve ono što pogledam od filmova i serija.
Koju poruku pokušavaš da pošalješ svojoj ciljnoj publici?
- Da ne provode toliko vremena na Jutjubu i da ne veruju u sve što čuju. Ozbiljno. Jako je zastrašujuće kad vidiš da svako može bilo šta da kaže, a dete i mladi će to da prisvoje. Osobe bliske mojoj generaciji već imaju svoj stav i umeju da razmišljaju, ali mlađi odmah sve prisvajaju a i da ne znaju zašto, a danas je velika manipulacija, te se i krše neki zakoni, ali to niko ne kontroliše kod nas.
Da li si svestan koliki ti uticaj imaš na publiku?
- Previše sam svestan, zato i ne izbacujem često snimke, jer najpre dugo razmišljam o nečemu što ćemo snimiti i neke stvari i ne uradim, jer znam da me prati i predškolski uzrast.
Kakav je osećaj kada znaš da si javna ličnost i da imaš uticaja na druge ljude?
- Nekada preopterećujuć. Zbog slobodnog vremena jer ga nikad nemam. Ne zato što me zaustavljaju na ulici, nego mi non-stop zvoni telefon...
Zato imaš jedan dan za javljanje na telefon, drugi za odgovaranje na mejlove,...
- Pa, da. Jedan dan je za mejlove, drugi za snimanje, treći za montiranje, a pritom želim da vikend imam slobodan i to sam sebi uveo nedavno.
Kako uspevaš da sve izneseš, a da ostaneš dosledan sebi, svom radu, obavezama, drugarima, publici,...?
- Ljudi koji me poznaju kažu da je to skromnost, a ja ako kažem da sam skroman, onda ne znam koliko je to baš skromno...
Evo, ja ću da ti kažem – Milane, skroman si...
- E, hvala! Da sam doživeo ogroman uspeh u samom startu, mene bi to ponelo više, jer sam bio osnovna škola. Doduše, nikad me nije zanimala popularnost, čak se nikad nisam ja snimao. Počeo sam da stajem ispred kamere kada nisam znao kako da objasnim neke stvari, pa sam tako i postao lice kanala, a nikad mi to nije bila ideja. Inače, prvi intervju koji sam dao bio je za „Dnevnik“.
Nadam se da nije i poslednji...
- Nije, nije...
Rekao si da mnogi Jutjuberi krše zakone, a da ne postoje nikakve kontrole. Koliko je to loše?
- Jako, jer pre svega takva ponašanja deca usvoje i onda se sami tako ponašaju.
Da li postoji neka strana tebe za koju drugi ne znaju, a koja bi zaintrigirala tvoju publiku?
- Šetam kerove, šetam dva psa! Bukvalno nemam slobodnog vremena. Volim da gledam serije, ali ne dozvoljavam sebi da previše gledam, nego odaberem jednu pa pogledam svih 13 sezona... Igram „Overnjatć“ i provodim vreme sa drugarima. Malo sam pasivan u svom privatnom životu, ne radim ko zna šta, ne putujem,... Možda mi je hobi što volim da preanaliziram filmove i davim drugare tim stvarima.
Kada si u osnovnoj školi sve ovo počeo, da li si mogao da zamisliš da ćeš jednog dana biti sve ovo što sada jesi?
- Ne. Ja sam mislio da ću sve samo usput da pravim i, ako imam sreće, da ću upisati Akademiju umetnosti i da ću biti na nekon setu nekog stranog filma.
Da, to je ona skromnost koju si spominjao...
- Nisam mogao sve ovo da zamislim.
Kako je došlo do toga da napišeš knjigu „Nemoj biti taj L1K“?
- E, da... „Vulkan“ me je kontaktirao prošlog februara i nudili su mi da napišem roman. Ne, ne želim to. Onda sam mesec i po dana mozgao šta bih mogao da uradim i, budući da sam imao serijal „Nemoj biti taj lik“, reko’ – ‘ajde da napišem scenario za naše epizode. To je zvučalo jednostavno... Preskočio sam sve deadline-ove i sve je trajalo ukupno deset meseci. Kada bih nešto napisao, uvek sam se pitao – ko sam ja da popujem ljudima, da se poredim sa piscima, pa ja nisam pisac, zašto ovo radim, zašto onda snimam ako ne mogu da se poredim sa režiserima i producentima... Rekao sam sebi: „Dobro, hajde uradi to u svom stilu“. Znao sam šta znači knjiga, ne treba da je neko remek delo ili najbolje na svetu. Ne mislim ni da su moji snimci najbolji, štaviše, svaki svoj snimak mrzim jer sam mogao bolje da uradim. Kada sam završavao knjigu, poslednja dva poglavlja sam napisao u poslednje dve nedelje jer sam imao finalni deadline. Kada sam završio, tek onda sam video šta sve postoji kao opcija. Da li pišem za predškolski uzrast, da li i za starije, da li da bude i mene, da li da ne bude iz moje perspektive, neka ipak bude malo i lično,...
Da li je, onda, jednostavnije snimati skečeve?
- Jeste. Jednostavnije jer imaš mogućnost da vizuelno nešto predstaviš, a ne samo da napišeš nešto na papiru.
Koliko te to ohrabruje da ne odustaješ i da budeš bolji?
- Ohrabruje, ali i zastrašuje, jer ljudi više očekuju od tebe. Svi mi pišu – kada će novi video, želimo sada, želimo odmah,... I ja imam osećaj da nekome nešto dugujem, jer želim da to uradim, da ono što mi je u glavi bude i gotovo, ali treba vremena.
Koliko zaista duguješ publici?
- Pa, ne dugujem im ništa, ali ne u okrutnom smislu. Ne sad da im dugujem u smislu „da nema njih ja ne bih bio ovo što jesam“, više gledam da im dugujem da ne predstavim nešto loše, već da im ulepšam dan i na nešto skrenem pažnju. Dugujem im da, kad već nešto napravim, da to bude kako treba. Ali im ne dugjem da svaki dan budem prisutan.
Šta bi im poručio?
- Nemojte biti Jutjuberi. Ljudi uglavnom misle da žele to da budu kad porastu, da ne završe školu, da budu onlajn javne ličnosti, da vode skup život, ali to sve spolja tako izgleda. To ne istraje, niti ćeš se dobro osećati ako ti je to cilj. I neka imaju svoj stav.
Da li bi još nešto dodao?
- Čitajte „Dnevnik“!
Lea Radlovački