Твоја реч: Марко Станковић, манекен с боксерским рукавицама

Макар ако питате професионалног боксера Марка Станковића (23) са Детелинаре, дела Новог Сада. Како он каже, у боксу највише ради психа, а најмање снага. Такав став довео га је до потписивања уговора с немачком организаицијом „ТС Fight-Sportmanagement ГмбХ” која је најјача у Европи. Већ увелико боксује за њих и има резултат 3.0 у полутешкој категорији.

Следећег месеца, 16. јуна, боксујем за Немце на стадиону који прима 30.000 људи, објашњава нам Марко.

Како наставља, седма је борба.

Добио сам име противника али још нећу да погледам, не занима ме противник, битан сам само ја. Ако победим, имаћу 4.0. Сад чекам спортску визу јер они желе да се преселим у Немачку и за пет до десет дана ће ми јавити да ли постајем Немац. Мислим, ја ћу увек бити Србин и то је све нормално, али боксоваћу тамо јер овде нема пара, поручује наш саговорник.

Споменуо си да ти није битан противник, него да си битан ти. Да ли је то тајна успеха?

Тајна мог успеха је, искрено, сурови рад. Мене сви познају као радника. Ја сам Спартанац. Сваки дан тренирам два-три пута, два до два и по сата. Сваки тренер и каже да ме краси тај рад. Ем имам талента, имам висину, немам много кила, боксујем полутешку категорију, висок сам 1,89 а то је добра висина, распон руку је два метра...

Значи, хоћеш да кажеш да си савршен?

Не, не, не,... Хоћу да кажем да ми је Бог дао грађу што се тиче бокса, то сви кажу. Немам дебеле ноге.

А како је дошло до тога да се бавиш боксом?

Ја сам као клинац са седам година почео да тренирам кик-бокс. Постизао сам добре резултате у држави али ми је мало досадило, па сам баталио. Сад већ девет година тренирам бокс и уговор сам пописао крајем децембра с Немцима, а до тад сам тренирао овде код нас у „Бачкој”.

И, чекај... Колико сам схватила, ти боксујеш за њих али тренираш код нас?

Да, али то је највећи проблем. Немци су ми рекли да, након потписивања уговора, одем за Србију и сачекам две-три недеље да ми среде папире. Међутим, то не иде тако како су они мислили и ја сам морао све лично да одрађујем и даље чекам. Али сам ја тамо боксовао и за сад иде добро, али ако хоћеш да постижеш добре резултате, не може овако. Зато ја хоћу да се преселим. Овде немаш пара, немаш услова...

Али је било довољно услова да се пробијеш...

Па, ја сам се пробио сам. Нико ми ништа није помогао. Одлазио сам код брата у Немачку и сам сам ишао од теретане до теретане. Кад сам одрадио први меч 2016. онда су ме људи тамо мало приметили. Онда су видели да сам упоран и да имам кефало, што би се рекло, и понудили су ми уговор и ја сам задовољан.

Обично се за бокс везује стереотип да је то насилан спорт. Како би га ти описао?

Мени је један тренер у Загребу гворио „јак = глуп”, јер сам ја увек мислио да је све само снага, снага, снага, а није. Бокс је игра шаха. Баш мораш да користиш мозак. Снага може да ти помогне у почетку, али без мозга не можеш ништа.

Значи, бокс је и физички и психички напоран?

Па, више психички него физички. Психа је чудо. Јер, 70 одсто је психа, 20 је снага и спрема, а десет одсто је срећа. Без среће не можеш ништа. Морају коцкице да се поклопе, не може без тога.

А како су се коцкице поклопиле па си почео да се бавиш и манекенством?

Е, па за манекенство ме је нашао један Американац у центру Новог Сада. Човек ме видео, ја ишао са тренинга, пришао ми и пита ме: „До you спеак english?”, ја рек’о: „Yes!” Он ми објасни шта хоће, ја га питам да ли је луд: „’Де, бре, ја? Ја сам боксер, никад у животу нисам размишљао о манекенству”, а он ме убеђује да му баш ја требам јер му одговара моја грађа. И ја одем, па су ме видели наши мушки дизајнери и тако је кренуло. То ми је хоби. Ја сам, искрено, отишао тамо због жена! Питао сам, ако има жена - доћи ћу. Нудили су ми и да потпишем уговоре за манекенство, али ја сам рекао да ми је најпречи бокс. Ја сам с Детелинаре, увек сам био зврк.

Молим те, како је онда један Детелинарац, који се приде бави боксом, пристао на то да буде манекен? А и тај позив је препун стереотипа...

Јесте, има, сви манекени су, да опростиш, гејеви...

Опраштам ти...

Видео сам да је то добра реклама свим врхунским спортистима. Да би направио неку добру каријеру, морају сви да те воле - и мушкарци и жене. То ти је маркетинг, искрено. Иначе, мене манекенство не занима уопште. Звали су ме и у Милано да се сликам у гаћама, али ја сам рекао да то не долази у обзир! Нећу да се представљам у том свету. Мени је бокс приоритет и волим што ме сви тако знају.

И, шта све утиче на то да будеш добар манекен?

Мислим да мене гурају јер сам ја тамо једини мушкарац, другачији сам и то се види по ставу, по ходу, по свему. И, ваљда, они то готиве.

Прија им промена, мислиш?

Да. Тамо су сви исти, све је то исти фазон. Мене кад видиш знаш да нисам манекен. Али ја не могу да се посветим томе јер ја морам да тренирам.

Стижеш ли да се посветиш још нечему у животу?

Волим да играм игрице. То ме опушта. Мој живот је Спартански.

Шта то значи?

Устанеш ујутру, тренираш, па доручак, па одмориш, онда теретана и онда увече још спаринзи и слично.

Како без доручка, на празан стомак, успеваш да тренираш?

Навикао сам. То је до човека. Ја пре тренинга поједем банану.

Имаш ли неки посебан режим исхране и савет како се здраво хранити?

Искрено, ја сам противник тога. Сваки човек је индивидуа. Неко може да поједе 200 г овсених пахуљица и да му се све залепи, а неко поједе три пљескавице и ништа. Све зависи од генетике и тога како радиш, тренираш. Ја могу да једем све јер много калорија трошим и тренинзи су јако напорни.

И где себе видиш за 10-20 година?

На врху света!

Шта то значи?

Имам сан да будем шампион у боксу.

Али на Монт Евересту?

Хе, хе, хе,... Али баш нека права и озбиљна титула, а онда ћемо видети шта и како. Кад тренираш бокс, ојачаш као личност. Можеш да заштитиш и себе и друге, али све у склопу спорта. У здравственом смислу је бокс идеалан, сви мишићи ти раде, јачаш кардио-васкуларни систем, немаш вишка килограма. Јер, када је човек сигуран у себе онда може све. А вера у Бога је најбитнија. То је оно што ме покреће.

Је л’ битнија вера у Бога или вера у себе?

Вера у Бога, за мене. То је број један. Прво Бог, а онда све остало. Он ми је дао снагу да не одустанем.

Леа Радловачки