Tvoja reč: Marko Stanković, maneken s bokserskim rukavicama

Makar ako pitate profesionalnog boksera Marka Stankovića (23) sa Detelinare, dela Novog Sada. Kako on kaže, u boksu najviše radi psiha, a najmanje snaga. Takav stav doveo ga je do potpisivanja ugovora s nemačkom organizaicijom „TS Fight-Sportmanagement GmbH” koja je najjača u Evropi. Već uveliko boksuje za njih i ima rezultat 3.0 u poluteškoj kategoriji.

Sledećeg meseca, 16. juna, boksujem za Nemce na stadionu koji prima 30.000 ljudi, objašnjava nam Marko.

Kako nastavlja, sedma je borba.

Dobio sam ime protivnika ali još neću da pogledam, ne zanima me protivnik, bitan sam samo ja. Ako pobedim, imaću 4.0. Sad čekam sportsku vizu jer oni žele da se preselim u Nemačku i za pet do deset dana će mi javiti da li postajem Nemac. Mislim, ja ću uvek biti Srbin i to je sve normalno, ali boksovaću tamo jer ovde nema para, poručuje naš sagovornik.

Spomenuo si da ti nije bitan protivnik, nego da si bitan ti. Da li je to tajna uspeha?

Tajna mog uspeha je, iskreno, surovi rad. Mene svi poznaju kao radnika. Ja sam Spartanac. Svaki dan treniram dva-tri puta, dva do dva i po sata. Svaki trener i kaže da me krasi taj rad. Em imam talenta, imam visinu, nemam mnogo kila, boksujem polutešku kategoriju, visok sam 1,89 a to je dobra visina, raspon ruku je dva metra...

Znači, hoćeš da kažeš da si savršen?

Ne, ne, ne,... Hoću da kažem da mi je Bog dao građu što se tiče boksa, to svi kažu. Nemam debele noge.

A kako je došlo do toga da se baviš boksom?

Ja sam kao klinac sa sedam godina počeo da treniram kik-boks. Postizao sam dobre rezultate u državi ali mi je malo dosadilo, pa sam batalio. Sad već devet godina treniram boks i ugovor sam popisao krajem decembra s Nemcima, a do tad sam trenirao ovde kod nas u „Bačkoj”.

I, čekaj... Koliko sam shvatila, ti boksuješ za njih ali treniraš kod nas?

Da, ali to je najveći problem. Nemci su mi rekli da, nakon potpisivanja ugovora, odem za Srbiju i sačekam dve-tri nedelje da mi srede papire. Međutim, to ne ide tako kako su oni mislili i ja sam morao sve lično da odrađujem i dalje čekam. Ali sam ja tamo boksovao i za sad ide dobro, ali ako hoćeš da postižeš dobre rezultate, ne može ovako. Zato ja hoću da se preselim. Ovde nemaš para, nemaš uslova...

Ali je bilo dovoljno uslova da se probiješ...

Pa, ja sam se probio sam. Niko mi ništa nije pomogao. Odlazio sam kod brata u Nemačku i sam sam išao od teretane do teretane. Kad sam odradio prvi meč 2016. onda su me ljudi tamo malo primetili. Onda su videli da sam uporan i da imam kefalo, što bi se reklo, i ponudili su mi ugovor i ja sam zadovoljan.

Obično se za boks vezuje stereotip da je to nasilan sport. Kako bi ga ti opisao?

Meni je jedan trener u Zagrebu gvorio „jak = glup”, jer sam ja uvek mislio da je sve samo snaga, snaga, snaga, a nije. Boks je igra šaha. Baš moraš da koristiš mozak. Snaga može da ti pomogne u početku, ali bez mozga ne možeš ništa.

Znači, boks je i fizički i psihički naporan?

Pa, više psihički nego fizički. Psiha je čudo. Jer, 70 odsto je psiha, 20 je snaga i sprema, a deset odsto je sreća. Bez sreće ne možeš ništa. Moraju kockice da se poklope, ne može bez toga.

A kako su se kockice poklopile pa si počeo da se baviš i manekenstvom?

E, pa za manekenstvo me je našao jedan Amerikanac u centru Novog Sada. Čovek me video, ja išao sa treninga, prišao mi i pita me: „Do you speak english?”, ja rek’o: „Yes!” On mi objasni šta hoće, ja ga pitam da li je lud: „’De, bre, ja? Ja sam bokser, nikad u životu nisam razmišljao o manekenstvu”, a on me ubeđuje da mu baš ja trebam jer mu odgovara moja građa. I ja odem, pa su me videli naši muški dizajneri i tako je krenulo. To mi je hobi. Ja sam, iskreno, otišao tamo zbog žena! Pitao sam, ako ima žena - doći ću. Nudili su mi i da potpišem ugovore za manekenstvo, ali ja sam rekao da mi je najpreči boks. Ja sam s Detelinare, uvek sam bio zvrk.

Molim te, kako je onda jedan Detelinarac, koji se pride bavi boksom, pristao na to da bude maneken? A i taj poziv je prepun stereotipa...

Jeste, ima, svi manekeni su, da oprostiš, gejevi...

Opraštam ti...

Video sam da je to dobra reklama svim vrhunskim sportistima. Da bi napravio neku dobru karijeru, moraju svi da te vole - i muškarci i žene. To ti je marketing, iskreno. Inače, mene manekenstvo ne zanima uopšte. Zvali su me i u Milano da se slikam u gaćama, ali ja sam rekao da to ne dolazi u obzir! Neću da se predstavljam u tom svetu. Meni je boks prioritet i volim što me svi tako znaju.

I, šta sve utiče na to da budeš dobar maneken?

Mislim da mene guraju jer sam ja tamo jedini muškarac, drugačiji sam i to se vidi po stavu, po hodu, po svemu. I, valjda, oni to gotive.

Prija im promena, misliš?

Da. Tamo su svi isti, sve je to isti fazon. Mene kad vidiš znaš da nisam maneken. Ali ja ne mogu da se posvetim tome jer ja moram da treniram.

Stižeš li da se posvetiš još nečemu u životu?

Volim da igram igrice. To me opušta. Moj život je Spartanski.

Šta to znači?

Ustaneš ujutru, treniraš, pa doručak, pa odmoriš, onda teretana i onda uveče još sparinzi i slično.

Kako bez doručka, na prazan stomak, uspevaš da treniraš?

Navikao sam. To je do čoveka. Ja pre treninga pojedem bananu.

Imaš li neki poseban režim ishrane i savet kako se zdravo hraniti?

Iskreno, ja sam protivnik toga. Svaki čovek je individua. Neko može da pojede 200 g ovsenih pahuljica i da mu se sve zalepi, a neko pojede tri pljeskavice i ništa. Sve zavisi od genetike i toga kako radiš, treniraš. Ja mogu da jedem sve jer mnogo kalorija trošim i treninzi su jako naporni.

I gde sebe vidiš za 10-20 godina?

Na vrhu sveta!

Šta to znači?

Imam san da budem šampion u boksu.

Ali na Mont Everestu?

He, he, he,... Ali baš neka prava i ozbiljna titula, a onda ćemo videti šta i kako. Kad treniraš boks, ojačaš kao ličnost. Možeš da zaštitiš i sebe i druge, ali sve u sklopu sporta. U zdravstvenom smislu je boks idealan, svi mišići ti rade, jačaš kardio-vaskularni sistem, nemaš viška kilograma. Jer, kada je čovek siguran u sebe onda može sve. A vera u Boga je najbitnija. To je ono što me pokreće.

Je l’ bitnija vera u Boga ili vera u sebe?

Vera u Boga, za mene. To je broj jedan. Prvo Bog, a onda sve ostalo. On mi je dao snagu da ne odustanem.

Lea Radlovački