ТВОЈА РЕЧ: МАРКО РОСИЋ (19), Картинг је спорт који је немилосрдно скуп
Бити професионални програмер или картинг возач - питање је које већ неко време мучи Марка Росића (19) из Новог Сада.
Наиме, овај студент информационог инжењеринга на ФТН-у пре четири године је забаве ради отишао у Кулу на картинг стазу, сео за волан, да би му убрзо трећа вожња била пресудна – квалификациона трка тадашњег Беокарт такмичења, коју је завршио трећи, да би одмах потом у полуфиналу и финалу освојио прво место. И тако је све почело... Иначе, Марко тренира и бејзбол, рекреативно игра фудбал, воли да игра и компјутерске игрице, а издувни вентил, али и најбољи „пуњач” му је увек волан у картинг аутомобилу.
- Кад сам завршио квалификацију, један од професионалних возача, Бруно, тражио је да види ко је од нас био све време иза њега, а ја тад нисам знао ни како да обиђем оне испред себе, ништа. Још ја изгледам млађе, па ми је рекао да је знао, пустио би ме да га обиђем. Није могао да верује. Мислио је да тренирам.
Ако сам добро разумела, то је било твоје треће седање за волан у животу...
- Да. Мада, кад сам био мали, једном сам у Грчкој возио и то је трајало десет минута. Можда су ми у свему помогле игрице на компјутеру. Али тај осећај, први пут, да је то трка и да је стварно нешто је потпуно другачије.
Какав је био осећај? Како си се изборио са тремом?
- Иначе сам тремарош, али буквално ми се залепила нога за гас, није мрдала. Много је било адреналина у том моменту. Било је и добро и лоше, не знам ни сам. Нисам зависник од адреналина, али ме је све некако понело.
Кад се то издешавало, био си малолетан и ниси ни имао положен возачки испит. Како је онда с те стране изгледао – ти као неискусни возач, а треба да се тркаш? Капирам једино да су у картингу једноставније команде...
- Да, јер ту имаш само гас, кочницу и волан, нема брзина. Али, знате како, дечаци који воле све то седну у ауто и раније, мало пробају, тако да ми није било толико непознато.
Колико често тренираш?
- Сад одем једном пре трке, евентуално. То ми је довољно. Највише код куће вежбам, склопио сам симулатор. Ту су све тркачке игрице, не само картинг. То је игрица на компујтеру, али имам посебно седиште, волан, педале...
Колико је то, процентуално гледано, слично реалном?
- Доста, али, на пример, у суштини, сви профи возачи имају симулаторе, и слично је, али немате тај осећај силе, брзине, али нема ни кациге, опреме, навијача... Сама та техника је скоро иста. Тако и вежбам кад год стигнем, лети сам сваки дан возио.
Да ли постајеш зависник?
- Пааааа, не знам... Сад не возим сваки дан због факултета. Али то баш волим.
Колико често имаш такмичења и да ли увек изнајмљујеш „аутић”?
- Возио сам два шампионата ове сезоне. Један је био у Србији, та аматерска картинг лига, што је сличан концепт као моја прва трка, само је било више такмичара и било је седам трка у сезони. Возио сам и у Бугарској, исто на изнајмљивање, али су картинзи бољи. То је био светски шампионат у ендорес тркама, односно тркама издржљивости, па имате више возача који возе више сати.
Које такмичење ти је оставило највећи утисак, а с друге стране, која ти је најзначајнија и најдража освојена титула?
- Највећи утисак ми је оставило то такмичење у Бугарској, прошле и ове године. А највећи успех... Не знам... Тај ендорес је једини пут прошле године одржан у Београду и тад смо ја и мој тим, од још двоје, освојили прво место, а и освојио сам ту картинг лигу.
Колико је напорно издржати те силне кругове?
- Код нас је круг око 50 секунди, а у Бугарској је мало дужи, па је око минут. Али, доста је напорно, поготово први пут. Једну трку смо чак возили 24 сата, па сам ја заспао од десет сати до један, устао сам и 15 минута касније сам возио једну сесију од 45 минута, непрестано. Тако да је то било напорно.
Уопште нисам имала представу да то тако изгледа... Мислила сам да седнеш у „аутић”, одвозаш неколико кругова и то је то...
- То су спринт трке.
Аха, значи, нисам много погрешила. Шта ти више лежи?
- Искрено, оба такмичења. Тркање је тркање. Спринт брже прође, али ту има и дефанзивне вожње, брањења позиције и тако то, а у ендоресу је најбитније да имате добар темпо, да сте константни све време, не смете да опаднете. Јер, ако један круг зезнете, малтене сте пола сата возили yabе, у суштини.
Рекао си да вас у тиму има по неколико...
- Све зависи, некад нас је тројица, некад шесторица.
Да ли имаш проблема са тиковима? Ипак је све то што радиш константно напето, пуно адреналина, притисака... па кад завршиш трку, да ли приметиш да ти и даље телом струји та енергија која једноставно налази начин како да избије из тебе?
- Не примећујем то на себи, али сигурно да имам неке покрете. Нарочито кад прође трка, док се не издувам. Ја не примећујем, али некад пуцкетам прстима или стално нешто гледам, не знам ни ја.
Докле планираш да се бавиш картингом? Докле је, уопште, могуће бавити се тиме?
- Докле год имате концентрацију и можете. У супштини, сигурно до неких 40-50 година, можда и више.
Можеш себе да замислиш да се толико посветиш том спорту?
- Могу, већ се посвећујем и циљ ми је да сад напредујем што је више могуће. Али, спорт је скуп и немилосрдан што се тиче тога.
А колико је безбедан?
- На мом нивоу јесте, јер се развије максимална брзина до 90 километара на час. Некад се деси нека повредица, али ништа страшно. Много је безбедније од Мото ГП-а или Формуле, овде се не ризикује живот.
Л. Радловачки