ТВОЈА РЕЧ Милица Стошић (25): Цело друштво треба да реагује на насиље

С циљем да наше друштво постане потпуно нетолерантно на насиље, у фебруару ове године основано је нова невладина и непрофитна организација „Искра”, која је недавно добила први пројекат, који реализују у основним школама на територији Града Новог Сада и то заједно са градским омбудсманом.

Идеја је да ђаке, превасходно оне од трећег до осмог разреда, уче о правним последицама вршњачког насиља и уопште о малолетничкој деликвенцији. Законска заступница ове организације је Милица Стошић (25), родом из Бујановаца, која је тренутно апсолвент на Правном факултету у Новом Саду, а како последњих недеља интензивно ради са основцима, уочила је како је проблематичан сваки сегмент нашег друштва, почевши од породице, па преко школа па све до државних апарата.

- Новосадске школе се нису одазвале у великом броју, већином су то школе из околина и приметили смо да је у свим тим школама био неки степен насиља, први, други, трећи, баш су имали озбиљне проблеме и зато су инсистирали да буду део овог пројекта – указује на почетку наша саговорница. – Иако су предавања намењена узрасту од трећег до осмог разреда, неке школе су инсистирале да и први и други разреди слушају о томе. Нажалост, сазнали смо да има доста деце која су претрпела насиље, што вршњачко, што било који други облик насиља. Деца већ доста тога знају, али је проблем што сви знају своја права, али не и своје обавезе. Такође, сазнали смо доста нових информација, рецимо да на „Дискорду”, платформи за онлајн комуникацију, постоји група где заказују сатнице вређања, па се њих двоје договоре кад да се „састану” и вређају сат времена, а остали слушају.

То је као нека шала, зезнација или...?

- Да, али никад не знаш у ком правцу то може да се развије. То је постало деци јако занимљиво. Све више је заступљено сајбер насиље.

Вршњачко насиље је актелније него икад. Какаве су реакције деце која су слушала та предавања и шта сте успели да закључите, због чега су деца данас таква? Откуд толика потреба за агресијом?

- Мислим да потреба потиче од тога што нам се то највише и пласира, преко медија, на интернету... Радили смо мини-експеримент, где смо током предавања помињали Баку Прасета и онда ту настане хаос, сви знају за њега, сви су на његовој страни, подржавају то што ради и сматрају да је његово вређање нормално. Доста су окренути ка томе и мислим да велики утицај има друштво. Друга ствар, и родитељи нису максимално посвећени својој деци. Имали смо случај да нам је једна девојчица рекла како јој је тата казао да, ако јој неко досађује, тој особи поломи нос. То значи да није потребна само едукација деце, већ и родитеља. На насиље узвратити насиљем није адекватно решење. А и родитељи не знају каква су им деца кад нису у њиховој близини. Реакције деце на предавања су подељене, али ако смо бар једно дете окренули, мислим да је то добар почетак.

Где нам је образовни систем и колико је он заказао? Имам утисак да су просветним радницима данас поприлично везане руке.

- Јесте. Просветним радницима су јако везане руке. Не могу да смире ученике, ђаци немају поштовање према својим наставницима и то је оно што кажем, деца знају своја права, али не и обавезе.

Да, али ни наставници више немају права која су имали.

- Да, то је управо оно што сам хтела да кажем. Данас не смеш да избациш ученика са часа, без обзира што га ремети, мора да буде присутан. Оцене више нису толико важне, па смањивање оцена из владања деци ништа не значи. Чак и родитељи умеју да дођу да подржавају своју децу, па професори не знају како да поступају. Али постоји и друга страна, где смо у једној школи радили смо неку вежбицу током које смо сазнали да је једна девојчица већ неко време жртва насиља. Кад сам рекла разредном старешини за ситуацију, добијам одговор да су већ знали, да су разговарали о томе, звали су родитеље, али да је закључак како је девојчица преузела бригу о млађем брату те да мисле да она од себе прави жртву. Не можемо тако да говоримо за некога ко видно пати, да од себе прави жртву. Притом знају да ту девојчицу неко свакодневно вређа и малтретира. Мислим да и систем заказује. Наши наставници нису довољно, са те психолошке стране, припремљени за рад.

Чини ми се да је време било другачије када су они пожелели и одлучили да буду просветни радници. Систем је био другачији, друштво је имало више поштовања према тој професији... А онда су упали у нешто у чему не могу да се снађу и немају начин како да се с тим изборе. Све је то зачаран круг и верујем да је тешко све исконтролисати. Али, да ли постоји шанса да се вратимо на шине поштовања, морала, етике, ненасиља?

- Наравно да постоји, али то треба да крене из породице и мислим да родитељи не треба по сваку цену да верују свом детету, већ да се више ангажују. Треба да прате шта им деца раде на друштвеним мрежама и да гледају да их усмеравају на прави пут. Јер поштовање и васпитање, пре свега, долазе из куће. Ако они то код куће нису научили, не могу их томе научити ни наставници. Морамо се сви удружити, цело друштво треба да реагује на то, не смемо деци давати толику слободу коју они данас имају. Мора да се зна разлика између наставника и ученика, а данас тога нема. Ђаци се својим наставницима обраћају као да су другови, нарочито откако су имали Вајбер групе током короне, па су се ту тек сви опустили и себи су дали велику слободу.

На који начин могу да вам се обрате?

- Могу се јавити путем Инстаграма Жискра.центар и путем Фејса „Искра – Центар за помоћ жртвама насиља”. Радимо на томе да направимо и сајт, а кад будемо имали просторију, имаћемо и адресу на којој ће моћи да нам се јаве. Зато сада тежимо ка томе да нађемо спонзоре јер смо непрофитна организација, како бисмо пронашли простор где би жртве могле да дођу, где бисмо држали психотерапије и слично.

Л. Радловачки

Жртва може бити било ко, али и насилник

За сада се у „Искру” махом јављају жене које су жртве насиља и то зато што не знају како да поступе у датој ситуацији.

- Свака особа нам се може јавити, не постоје никаква ограничења, јер свако може да буде жртва, као што и насилник може да буде свако – указује Стошић. - Небитно да ли је неко образован или не, да ли је на некој позицији или није. Важно је да се зна да жртве насиља нису саме. Ако нису спремне да пријаве, могу да нам се јаве и ми радимо припрему са њима. Ако нам дају зелено светло, ми ћемо пријавити насиље уместо њих. Исто тако, ако чујемо да неко трпи насиље, не треба да окрећемо главу, већ да пријавимо. До сада нам се углавном јављају жене које трпе породично насиље и најчешће је то комбинација психичког и физичког, а било је случајева и економског насиља. Ми пружамо бесплатну психолошку помоћ и имамо тим адвоката који сарађује са нама, али они не могу да пружају бесплатне услуге јер се нама јављају жене из целе Србије, па је немогуће да адвокати из Новог Сада заступају некога ко је са југа земље, али можемо да им дамо неке смернице које се тичу правне стране, шта и како треба да ураде.