Светионик у мору балканске неписмености
Ономад, има томе више од деценије, једна млада колегиница, ваљда просветљена његошевском „ко и мало поврх брда стоји”, будући да је перо у престоничком недељнику који има више разлога за хвалу утицајем него тиражом, појаснила Сомборцима да живе у заблуди када се неумерено хвале својом сјајном прошлошћу и пре свега институцијама културе, насталим, по правилу, пре два и кусур века.
Каже, онако просветљена светлима велеграда, да се житељима њеног родног града само сновиди, а да је реалност битно другачија, што њима није дато, будући се нису макли из зелене вароши. Сад, јесте да се оголело и обосило, али нешто рачунам, неће бити баш тако. Може бити да се у Сомбору свирао клавир, док је Књаз терао српске сељаке да један другом лижу рамена не би ли „протолмачио” ко је коме украо yak соли.
Може бити да је по попису из 1823. Бели град имао око осам хиљада душа, а Сомбор 25.000. Може, а не мора, али мора бити да је сомборска, Мразовићева Норма и потоња Препарандија донела лучу писмености васколиком Србину, ако ни због чега, а оно зато што траје и образује учитеље његове, ево, биће овог маја, већ 240 година. Али да се крене редом, науштрб престоничких ћевап-културтрегера.
Када је далеке 1774, у доба док је нација у настајању – Американци – још увек откривала своју земљу-контитнент, све гањајући и требећи староседелачке Индијанце, а Срби у Србији испод Дунава и Саве сањали о дану без ага и бегова и без права прве брачне ноћи, хабзбуршка владарка Марија Терезија потписала је Општу школску уредбу којом се школе и образовање уопште, изузима из руку цркава и уводи обавезно световно основношколско образовање, па се и код Срба православне вере (јер је мудра императорка знала и за друге), појавила потреба за школованим педагозима.
Наједила је та одредба многе, па и честито свештенство српско, али ћесарска се не пориче па је четири године касније у Сомбору почела да ради чувена Мразовићева Норма. Утемељитељ њен, Сомборац пореклом, господством и ерудицијом, Аврам Мразовић започео је течаје за учитеље тзв. нормалних школа, па јој одатле и име.
„Воспитаније младости (јесте) ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету, будући да од ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следователно, и сва срећа илити несрећа, колико телесна толико и душевна...” (Доситеј Обрадовић)
Први течајци Нормини бејаху из Сомбора и околине, а њихова имена осташе запретена у тами историје. Па ипак, луча просвећености која је тада упаљена осветлила је таму неписмености у којој је био српски народ на целом Балканском полуострву. Преко Норме, њених наследница Препарадније, Педагошке академије и Учитељског факултета, стигло се и данашњег Педагошког факултета, чиме је Сомбор јединствен по најдужој и непрекинутој традицији високог образовања у свих Јужних Словена.
Истина, довијајући се од немила до недрага, сомборски препарандисти су током прве четири године боравили у Сент Андреји, али будући ипак бројчано мало српско острво у угарском мору, та варош није могла обезбедити неопходна средства за функционисање Препарандије, те се она, на радост Сомбораца, 1816. „вратила кући”.
Препарандисти пронађоше своје скамије у згради на чијим темељима је нешто касније саздано данашње здање Православне црквене општине, у којој су се спремали за учитељски позив све до 1895, тачније 21. септембра, кад се преселише у само за њих намењену зграду, дар највећег задужбинара међу српским патријарсима, Георгија Бранковића (иначе професора и настојатеља Препарандијског), посебно склоног образовању народа му.
Галерија великана и српских просветитеља пролазила је кроз двогодишње и трогодишње школовање, а од имена полазника и предавача лако би се очас посла напуниле клупе Академије наука, Генералштаба и Синода и много већих и богатијих земаља и цркава него што су српске. Као крунски драгуљ на тијари просвете народне сијају Јоаким Вујић, Платон Атанацковић, Никола Вукићевић, Јосиф Маринковић, Ника Грујић, Самуило Илић, Арсеније Стојковић, Јован Дучић, Исидора Секулић, Петар Коњовић...
Препуштени на милост и немилост властитих снага, материјалне (не)моћи и хирова власти, биле оне „странске” или ништа мање тешке домаће, Срби су у Војводини кроз два века чували своје гнездо писмености и просвете, а о њеном значају можда и данас најразборитије говори давно упозорење „Србског дневника”: „Без добро уређене Препарандије све су мале школе забадава и без користи. Ова заслужује и овој се мора особита брига поклонити.”
Милић Миљеновић
