Svetionik u moru balkanske nepismenosti
Onomad, ima tome više od decenije, jedna mlada koleginica, valjda prosvetljena njegoševskom „ko i malo povrh brda stoji”, budući da je pero u prestoničkom nedeljniku koji ima više razloga za hvalu uticajem nego tiražom, pojasnila Somborcima da žive u zabludi kada se neumereno hvale svojom sjajnom prošlošću i pre svega institucijama kulture, nastalim, po pravilu, pre dva i kusur veka.
Kaže, onako prosvetljena svetlima velegrada, da se žiteljima njenog rodnog grada samo snovidi, a da je realnost bitno drugačija, što njima nije dato, budući se nisu makli iz zelene varoši. Sad, jeste da se ogolelo i obosilo, ali nešto računam, neće biti baš tako. Može biti da se u Somboru svirao klavir, dok je Knjaz terao srpske seljake da jedan drugom ližu ramena ne bi li „protolmačio” ko je kome ukrao yak soli.
Može biti da je po popisu iz 1823. Beli grad imao oko osam hiljada duša, a Sombor 25.000. Može, a ne mora, ali mora biti da je somborska, Mrazovićeva Norma i potonja Preparandija donela luču pismenosti vaskolikom Srbinu, ako ni zbog čega, a ono zato što traje i obrazuje učitelje njegove, evo, biće ovog maja, već 240 godina. Ali da se krene redom, nauštrb prestoničkih ćevap-kulturtregera.
Kada je daleke 1774, u doba dok je nacija u nastajanju – Amerikanci – još uvek otkrivala svoju zemlju-kontitnent, sve ganjajući i trebeći starosedelačke Indijance, a Srbi u Srbiji ispod Dunava i Save sanjali o danu bez aga i begova i bez prava prve bračne noći, habzburška vladarka Marija Terezija potpisala je Opštu školsku uredbu kojom se škole i obrazovanje uopšte, izuzima iz ruku crkava i uvodi obavezno svetovno osnovnoškolsko obrazovanje, pa se i kod Srba pravoslavne vere (jer je mudra imperatorka znala i za druge), pojavila potreba za školovanim pedagozima.
Najedila je ta odredba mnoge, pa i čestito sveštenstvo srpsko, ali ćesarska se ne poriče pa je četiri godine kasnije u Somboru počela da radi čuvena Mrazovićeva Norma. Utemeljitelj njen, Somborac poreklom, gospodstvom i erudicijom, Avram Mrazović započeo je tečaje za učitelje tzv. normalnih škola, pa joj odatle i ime.
„Vospitanije mladosti (jeste) stvar najnužnija i najpoleznija človeku na svetu, budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno, i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna...” (Dositej Obradović)
Prvi tečajci Normini bejahu iz Sombora i okoline, a njihova imena ostaše zapretena u tami istorije. Pa ipak, luča prosvećenosti koja je tada upaljena osvetlila je tamu nepismenosti u kojoj je bio srpski narod na celom Balkanskom poluostrvu. Preko Norme, njenih naslednica Preparadnije, Pedagoške akademije i Učiteljskog fakulteta, stiglo se i današnjeg Pedagoškog fakulteta, čime je Sombor jedinstven po najdužoj i neprekinutoj tradiciji visokog obrazovanja u svih Južnih Slovena.
Istina, dovijajući se od nemila do nedraga, somborski preparandisti su tokom prve četiri godine boravili u Sent Andreji, ali budući ipak brojčano malo srpsko ostrvo u ugarskom moru, ta varoš nije mogla obezbediti neophodna sredstva za funkcionisanje Preparandije, te se ona, na radost Somboraca, 1816. „vratila kući”.
Preparandisti pronađoše svoje skamije u zgradi na čijim temeljima je nešto kasnije sazdano današnje zdanje Pravoslavne crkvene opštine, u kojoj su se spremali za učiteljski poziv sve do 1895, tačnije 21. septembra, kad se preseliše u samo za njih namenjenu zgradu, dar najvećeg zadužbinara među srpskim patrijarsima, Georgija Brankovića (inače profesora i nastojatelja Preparandijskog), posebno sklonog obrazovanju naroda mu.
Galerija velikana i srpskih prosvetitelja prolazila je kroz dvogodišnje i trogodišnje školovanje, a od imena polaznika i predavača lako bi se očas posla napunile klupe Akademije nauka, Generalštaba i Sinoda i mnogo većih i bogatijih zemalja i crkava nego što su srpske. Kao krunski dragulj na tijari prosvete narodne sijaju Joakim Vujić, Platon Atanacković, Nikola Vukićević, Josif Marinković, Nika Grujić, Samuilo Ilić, Arsenije Stojković, Jovan Dučić, Isidora Sekulić, Petar Konjović...
Prepušteni na milost i nemilost vlastitih snaga, materijalne (ne)moći i hirova vlasti, bile one „stranske” ili ništa manje teške domaće, Srbi su u Vojvodini kroz dva veka čuvali svoje gnezdo pismenosti i prosvete, a o njenom značaju možda i danas najrazboritije govori davno upozorenje „Srbskog dnevnika”: „Bez dobro uređene Preparandije sve su male škole zabadava i bez koristi. Ova zaslužuje i ovoj se mora osobita briga pokloniti.”
Milić Miljenović
