Шаран и зелена салата из истог пластеника
Производња здравствено исправне хране, а тиме и исхрана здравом храном имају посебно важну улогу за становништво али и за државу. Светска здравствена организација (СЗО), кроз обиље докумената које сваке године продукује, инсистира на осмишљавању и доследном спровођењу националних политика свих држава у овој области.
Политика хране и исхране подразумева широко подручје, а односи се првенствено на здравствену безбедност хране, њену доступност и исхрану становништва.
Стратегија која се односи на здравствену безбедност намирница подразумева спровођење активности на превенцији контаминиране хране (биолошке, физичке или хемијске) на нивоу свих карика у ланцу исхране. У том смислу од посебног је значаја развијати систем унапређења безбедности у производњи хране од "њиве до трпезе", при чему се у том ланцу налази и прехрамбена индустријска производња.
Органска производња већ дуго је интересантна за потрошаче и произвођаче, како у свету тако и код нас. Она представља шансу за повећањем извоза пољопривредних производа, посебно у земље ЕУ, које, иако и саме све више напуштају конвенционални начин производње и орјентишу се на органску производњу, и даље имају потребе за њеним увозом. Органска производња за Србију претставља велики потенцијал, јер има значајне пољопривредне површине и не претерано, хемијским средствима "запрљано" земљиште.
Према подацима националног удружења за развој органске производње, Србија се прикључује овом светском тренду. На то указују званични подаци из 2015, по којима је у Србији органска производња била заступљена на 15.298 хектара, што је за 60,25% више у односу на 2014, када су укупне површине под органском производњом чиниле 9.547,8 хектара. Под овим површинама подразумевају се површине на којима се увелико обавља органска производња, као и површине у фази конверзије у земљиште за органску производњу. С обзиром на светске цене органски произведене хране, ово представља значајан искорак и позитиван тренд.
Један интересантан облик органске производње, који је у Србији недовољно познат, а у свету се све више примењује, јесте аквапонијска производња. Под овом производњом подразумева се паралелан узгој биљака, најчешће поврћа, и риба, при чему су рибе задужене за снабдевање биљака неопходним органским материјама за раст и развој. Другим речима, аквапоника је комбинација хидропонике (гајење биљака у воденом супстрату а не на земљи), и аква културе (гајење риба и водених организама), симбиозом.
Принцип функционисања аквапонике (Слике 1 и 2) своди се на исхрану риба пелетираном храном (А), при чему се метаболички екскрети излучују у воду у танку са рибом. Продукти метаболизма риба, под дејством бактерија (Б) и уз помоћ кисеоника, разграђују амонијак до нитрата, који је за биљку природно ђубриво, односно храна.
Вода циркулише од акваријума са рибом (В), преко филтера за чврсе честице и потисне пумпе (Г) до посуда са бактеријама (Б), које прерађују амонијак у нитрите, а потом и у нитрате. Таква вода богата нитратима одводи се цевима до узгојних леја (Д) са засадом поврћа и храни га. Вода, које се кроз систем леја "ослободила" нитрата, враћа се у акваријум (В), односно танкове са рибом. Вода која се враћа мора да задовољава квалитетом, у смислу високог нивоа концентрације кисеоника, а ниског амонијака, уз оптималну температуру воде (Ђ), због чега се кроз систем аерације (Е), који може бити низ слапишта вода додатно обогаћује кисеоником.
Постоје два основна система аквапонике у зависности од начина узгоја биљака. Тако систем гајења биљака без присуства ситног шљинка, песка или других врста гранулисаног земљишта (Слика 1) захтева коришћење посебне посуде са бактеријама, које амонијак претварају коначно у нитрате потребне за исхрани биљака. Други систем је са гранулисаним материјалом и засејаним бактеријама (Слика 2), при чему посебна посуда за бактерије није потребна. Оба система имају своје предности и мане, при чему је иницијално улагање у систем са посудама за бактерије веће, јер, осим посебног танка за бактерије у шљунчаној подлози, захтева и посебне кадице са споријим током воде у којима ће биљке развијати свој коренски систем.
Други систем је далеко једноставнији и јефтинији, али не омогућава увид у стање рада бактерија и захтева додатни филтер за суспендоване материје, настале испирањем супстрата у зони корена. У оба система могуће је "спратно" гајење биљака, с тим да се спратност и покривеност ограничава осунчавањем најнижих спратова. Осунчавање је могуће и вештачким осветљењем. У последњих десетак година, ова два основна система претрпела су одређене измене, па је све чешћа комбинација коришћења бактерија, како у посебним посудама, тако и у зони кореновог система гајених биљака. Ове модификације дају веома добре резултате, како производње биљака, тако и производње рибе. Оно што је важно напоменути, третирање биљака хемијским препаратима и вештачким ђубривима је у аквапоници апсолутно искључено.
Здрава храна уз велику уштеду
Оно што се само од себе намеће као закључак могло би се исказати у следећем: аквапоником се добија здравствено безбедна (органска) храна, јер нема употребе било каквих хемијских препарата и пестицида, нити вештачког ђубрива; аквапоником се постижу велике уштеде у коришћењу воде, јер се ради о затвореном систему, који не захтева наводњавање као у случају конвенционално гајених повртарских култура - другим речима, вода се практично рециклира; у аквапоници се постиже далеко већа искоришћеност простора, јер је могућа далеко већа густина биљака - искоришћеност простора могуће је постићи и "у висину", јер у аквапоници не постоји потреба за великом запремином земљишта у зони кореновог система.
У аквапоници је могућа производња готово свих једногодишњих врста поврћа, док је за рибњачки угој могућ великих спектар искључиво циопринидних врста риба. Салмонидне врсте риба се из овакве производње искључују јер би улагања уз обезбеђивање услова за њихов раст и развој далеко надмашила приходе. Апсолутно најчешћа врста која се у свету користи у аквапоници је тилапија (Лат. Тилапиа). Колика је заступљеност аквапонике у свету, а тако и тилапије у овој врсти узгоја, довољно говори чињеница да је класичан рибњачки узгој тилапије у свету достигао близу милион тона годишње, док се у аквапоници узгоји преко три милиона тона тилапије. Ова врста је веома погодна јер може да се узгаја у веома скученом простору, јер се и сама креће у веома густим јатима. Тако је на 1м3 запремине резервоара могуће узгајати и до 250 килограма тилапије.
С обзиром на то да законска регулатива Србије забрањује уношење страних (алохтоних) врсте у отворене системе, тилапија би под одређеним условима ипак могла да заузме место у аквапоници Србије, јер би била узгајана искључиво у затвореним системима. Свакако, као добра алтернатива тилапији, у Србији би са великим успехом могао да се гаји шаран (Лат. Cyprinus царпио), што је већ потврђено искуствима околних земаља, где се у пластеничкој производњи на површини од 200 м2, годишње производи 20.000 главица зелене салате и 2 - 2,5 тоне шарана.
Иако код нас у повоју, аквапонијска производња у свету, има велики успех у гајењу органске, здравствено безбедне хране која испуњава све услове еколошки чистог, јефтиног и ефикасног начина производње.
( Виолета Недељковић, председница Савета Зелене странке за здравствену исправност хране)