Šaran i zelena salata iz istog plastenika

Politika hrane i ishrane podrazumeva široko područje, a odnosi se prvenstveno na zdravstvenu bezbednost hrane, njenu dostupnost i ishranu stanovništva.

Strategija koja se odnosi na zdravstvenu bezbednost namirnica podrazumeva sprovođenje aktivnosti na prevenciji kontaminirane hrane (biološke, fizičke ili hemijske) na nivou svih karika u lancu ishrane. U tom smislu od posebnog je značaja razvijati sistem unapređenja bezbednosti u proizvodnji hrane od "njive do trpeze", pri čemu se u tom lancu nalazi i prehrambena industrijska proizvodnja.

Organska proizvodnja već dugo je interesantna za potrošače i proizvođače, kako u svetu tako i kod nas. Ona predstavlja šansu za povećanjem izvoza poljoprivrednih proizvoda, posebno u zemlje EU, koje, iako i same sve više napuštaju konvencionalni način proizvodnje i orjentišu se na organsku proizvodnju, i dalje imaju potrebe za njenim uvozom. Organska proizvodnja za Srbiju pretstavlja veliki potencijal, jer ima značajne poljoprivredne površine i ne preterano, hemijskim sredstvima "zaprljano" zemljište.

Prema podacima nacionalnog udruženja za razvoj organske proizvodnje, Srbija se priključuje ovom svetskom trendu. Na to ukazuju zvanični podaci iz 2015, po kojima je u Srbiji organska proizvodnja bila zastupljena na 15.298 hektara, što je za 60,25% više u odnosu na 2014, kada su ukupne površine pod organskom proizvodnjom činile 9.547,8 hektara. Pod ovim površinama podrazumevaju se površine na kojima se uveliko obavlja organska proizvodnja, kao i površine u fazi konverzije u zemljište za organsku proizvodnju. S obzirom na svetske cene organski proizvedene hrane, ovo predstavlja značajan iskorak i pozitivan trend.

Jedan interesantan oblik organske proizvodnje, koji je u Srbiji nedovoljno poznat, a u svetu se sve više primenjuje, jeste akvaponijska proizvodnja. Pod ovom proizvodnjom podrazumeva se paralelan uzgoj biljaka, najčešće povrća, i riba, pri čemu su ribe zadužene za snabdevanje biljaka neophodnim organskim materijama za rast i razvoj. Drugim rečima, akvaponika je kombinacija hidroponike (gajenje biljaka u vodenom supstratu a ne na zemlji), i akva kulture (gajenje riba i vodenih organizama), simbiozom.

Princip funkcionisanja akvaponike (Slike 1 i 2) svodi se na ishranu riba peletiranom hranom (A), pri čemu se metabolički ekskreti izlučuju u vodu u tanku sa ribom. Produkti metabolizma riba, pod dejstvom bakterija (B) i uz pomoć kiseonika, razgrađuju amonijak do nitrata, koji je za biljku prirodno đubrivo, odnosno hrana.

Voda cirkuliše od akvarijuma sa ribom (V), preko filtera za čvrse čestice i potisne pumpe (G) do posuda sa bakterijama (B), koje prerađuju amonijak u nitrite, a potom i u nitrate. Takva voda bogata nitratima odvodi se cevima do uzgojnih leja (D) sa zasadom povrća i hrani ga. Voda, koje se kroz sistem leja "oslobodila" nitrata, vraća se u akvarijum (V), odnosno tankove sa ribom. Voda koja se vraća mora da zadovoljava kvalitetom, u smislu visokog nivoa koncentracije kiseonika, a niskog amonijaka, uz optimalnu temperaturu vode (Đ), zbog čega se kroz sistem aeracije (E), koji može biti niz slapišta voda dodatno obogaćuje kiseonikom.

Postoje dva osnovna sistema akvaponike u zavisnosti od načina uzgoja biljaka. Tako sistem gajenja biljaka bez prisustva sitnog šljinka, peska ili drugih vrsta granulisanog zemljišta (Slika 1) zahteva korišćenje posebne posude sa bakterijama, koje amonijak pretvaraju konačno u nitrate potrebne za ishrani biljaka. Drugi sistem je sa granulisanim materijalom i zasejanim bakterijama (Slika 2), pri čemu posebna posuda za bakterije nije potrebna. Oba sistema imaju svoje prednosti i mane, pri čemu je inicijalno ulaganje u sistem sa posudama za bakterije veće, jer, osim posebnog tanka za bakterije u šljunčanoj podlozi, zahteva i posebne kadice sa sporijim tokom vode u kojima će biljke razvijati svoj korenski sistem.

Drugi sistem je daleko jednostavniji i jeftiniji, ali ne omogućava uvid u stanje rada bakterija i zahteva dodatni filter za suspendovane materije, nastale ispiranjem supstrata u zoni korena. U oba sistema moguće je "spratno" gajenje biljaka, s tim da se spratnost i pokrivenost ograničava osunčavanjem najnižih spratova. Osunčavanje je moguće i veštačkim osvetljenjem. U poslednjih desetak godina, ova dva osnovna sistema pretrpela su određene izmene, pa je sve češća kombinacija korišćenja bakterija, kako u posebnim posudama, tako i u zoni korenovog sistema gajenih biljaka. Ove modifikacije daju veoma dobre rezultate, kako proizvodnje biljaka, tako i proizvodnje ribe. Ono što je važno napomenuti, tretiranje biljaka hemijskim preparatima i veštačkim đubrivima je u akvaponici apsolutno isključeno.

Zdrava hrana uz veliku uštedu

Ono što se samo od sebe nameće kao zaključak moglo bi se iskazati u sledećem: akvaponikom se dobija zdravstveno bezbedna (organska) hrana, jer nema upotrebe bilo kakvih hemijskih preparata i pesticida, niti veštačkog đubriva; akvaponikom se postižu velike uštede u korišćenju vode, jer se radi o zatvorenom sistemu, koji ne zahteva navodnjavanje kao u slučaju konvencionalno gajenih povrtarskih kultura - drugim rečima, voda se praktično reciklira; u akvaponici se postiže daleko veća iskorišćenost prostora, jer je moguća daleko veća gustina biljaka - iskorišćenost prostora moguće je postići i "u visinu", jer u akvaponici ne postoji potreba za velikom zapreminom zemljišta u zoni korenovog sistema. 

U akvaponici je moguća proizvodnja gotovo svih jednogodišnjih vrsta povrća, dok je za ribnjački ugoj moguć velikih spektar isključivo cioprinidnih vrsta riba. Salmonidne vrste riba se iz ovakve proizvodnje isključuju jer bi ulaganja uz obezbeđivanje uslova za njihov rast i razvoj daleko nadmašila prihode. Apsolutno najčešća vrsta koja se u svetu koristi u akvaponici je tilapija (Lat. Tilapia). Kolika je zastupljenost akvaponike u svetu, a tako i tilapije u ovoj vrsti uzgoja, dovoljno govori činjenica da je klasičan ribnjački uzgoj tilapije u svetu dostigao blizu milion tona godišnje, dok se u akvaponici uzgoji preko tri miliona tona tilapije. Ova vrsta je veoma pogodna jer može da se uzgaja u veoma skučenom prostoru, jer se i sama kreće u veoma gustim jatima. Tako je na 1m³ zapremine rezervoara moguće uzgajati i do 250 kilograma tilapije.

S obzirom na to da zakonska regulativa Srbije zabranjuje unošenje stranih (alohtonih) vrste u otvorene sisteme, tilapija bi pod određenim uslovima ipak mogla da zauzme mesto u akvaponici Srbije, jer bi bila uzgajana isključivo u zatvorenim sistemima. Svakako, kao dobra alternativa tilapiji, u Srbiji bi sa velikim uspehom mogao da se gaji šaran (Lat. Cyprinus carpio), što je već potvrđeno iskustvima okolnih zemalja, gde se u plasteničkoj proizvodnji na površini od 200 m², godišnje proizvodi 20.000 glavica zelene salate i 2 - 2,5 tone šarana.

Iako kod nas u povoju, akvaponijska proizvodnja u svetu, ima veliki uspeh u gajenju organske, zdravstveno bezbedne hrane koja ispunjava sve uslove ekološki čistog, jeftinog i efikasnog načina proizvodnje.

( Violeta Nedeljković, predsednica Saveta Zelene stranke za zdravstvenu ispravnost hrane)