НАКОН ПИСАЊА ДНЕВНИКА Одмотава се клупко сећања на затворенике логора Офлаг VIц

Окружен писмима, пожутелим фотографијама, новинским чланцима из доба рата, овај осамдесетдеветогодишњи судија у пензији, са невероватном ведрином у очима и осмехом на лицу, говорећи о судбини свога оца Бранимира Васића, разгрнуо је наслаге заборава с тог раздобља српске историје, познатог малобројнима у Србији.

По његовим речима, Бранимир Васић обрео се у Офлагу ВИц у Оснабрику, једном од многобројних официрских логора, 29. априла 1941. године, и један је од оних међу близу 6.500 колико их је у њему било, који су одлучили да се не врате у домовину по ослобођењу. По сопственом признању у аутобиографији коју је оставио иза себе, Бранимир је тај поступак правдао речима да су Рузвелт и Черчил изневерили њихова надања да западни савезници неће дозволити да Тито завлада Југославијом и тако су после ослобођења, прешли у енглеску службу.

– Био је правдољубив и доследан принципима професије – каже Милан Васић за свог оца. – Када је војска након бомбардовања Ниша 8. априла 1941. године, у ком смо живели јер је он у том граду био на служби, кренула пут Сарајева, односно Мостара одакле је требало да се пилоти и извиђачи пребаце у Енглеску по авионе за борбу против Немаца, сусрели су се на том путу он и мајка која је са братом и са мном кренула у село Претоке код Крагујевца код татине сестре. Мама му је рекла да пође с нама у село, међутим, он је одбио речима: „Тамо где је место мојим војницима, тамо је место и мени“ и отишао је за њима. Те његове особине дошле су до изражаја и у случају немачког капетана чији авион је био оборен у близни Ниша. Први пут се с њим сусрео када су му га довели да га испита јер је он добро говорио немачки пошто му је мајка била Немица.

Бранимир Васић је једно од петоро деце машин–бравара Милана Васића и Катарине Штимлер. Рођен је 1905. у Црнићу у ком му је отац радио као шеф машинског одељења Бајлонијевог млина. Кратко време, од 1910. до 1913.  живео је у Француској с родитељима где је његовог оца Министарство војске и морнарице послало као члана комисије да прати израду и пријем топова за српску војску. Отац му је доживевши српску голготу умро 1916. у Ници. Бранимир је ступио у Војну академију 1924. године иако је желео да упише глумачку или уметничку. Две године касније одлази на ваздухопловну обуку. Извиђачку школу је завршио у Петроварадину и после тога бива распоређен у Другу ескадрилу у Рајловац. У Новом Саду 1928. завршава и пилотску школу, а 1934. и школу за ноћно летење. У својој аутобиографији наводи да је 1937. имао судар с другим авионом у лету који га умало није стајао живота! Авион Бреге 19 на висини од 1.700 метара, изнад полигона за ваздушну борбу ударио је у авион Потез 25  којим је Бранимир пилотирао. Први авион се срушио, а Бранимир је успео да спусти своју летилицу у поље кукуруза. Посада првог авиона се спасила  благовремено искочивши  уз помоћ падобрана. Пре тога, 1932. године, Бранимир је одређен за ађутанта Ваздухопловне школе гађања у Белој Цркви, где упознаје учитељицу Милицу Ировић, кћерку директора тамошње гимназије и жени се њоме као ваздухопловни капетан II класе 1933. Следеће године рађа им се син Милан, а 1936. и Тома.  

Недуго затим приметио је приликом повлачења како истог немачког пилота везаног спроводе и захтевао од наших војника да га одвежу, не слутећи да ће тај његов хуман поступак пилот запамтити. – У Офлагу је 1942. године командант логора директно, што није било уобичајено, тражио мог оца. Кад је дошао, дочекао га је један високи немачки официр и рекао му да је добио изричито наређење од Хитлера да га пусти кући због витешког односа према једном немачком официру, односно пилоту. Мој отац је рекао: „Не, кад моји другови буду ишли кући, ићи ћу и ја“. И тако је остао – каже Милан Васић. Заробљеници у официрским логорима у Намачкој, а посебно у овом који је функционисао по Женевској конвенцији, имали су другачији третман. То потврђује и сам Бранимир у својој аутобиографији. У Офлагу је добио прилику да искаже своје уметничке афинитете, које због мајчиног наваљивања да упише Војну академију, није успео раније да испољи. “За све време заробљеништва у оснабричком логору бавио сам се много читањем, учењем немачког, талијанског и енглеског језика, свирао у логорашком оркестру, прво бас-флигерхорн, а затим зугпезауну, певао у хору и писао позоришне комаде, романе и песме. Два моја позоришна комада играна су у позоришту ’Родна груда’“, написао је између осталог Бранимир у аутобиографији. Одлучивши да остане у Немачкој, Бранимир је уједно одлучио и да прекине односе с породицом упркос настојању супруге Милице да поново буду на окупу. Она је из родне Беле Цркве после рата са синовима Миланом и Томом прешла у Нови Сад где су они завршили факултете, а она се запослила у Покрајинском заводу за пољопривреду. – Брат је једном био код оца у Немачкој, а ја три пута – каже Милан. – После мајчине смрти долазио је код нас. Умро је 1988. Његова жеља је била да буде кремиран. Урну с његовим пепелом смо положили поред мајчиног гроба. Бранимир се по отпуштању из стражарске службе у енглеској војсци под чијом управом је била Доња Саксонија, преселио у Брауншвајг где је неко време радио као технички цртач будући да је нешто пре тога завршио тај курс, а потом се бавио и другим пословима. 

Зорица Милосављевић