NAKON PISANJA DNEVNIKA Odmotava se klupko sećanja na zatvorenike logora Oflag VIc
Nakon što je prošle nedelje u „Dnevniku“ pročitao članak o logoru Oflag VIc u Osnabriku, Novosađanin Milan Vasić otvorio je vrata svoga doma istoričaru dr Željku Dragiću i našem reporteru kako bi ispričao priču o svom ocu koji je kao vazduhoplovni oficir Jugoslovenske kraljevske vojske bio zatočen u tom zarobljeničkom logoru u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata.
Okružen pismima, požutelim fotografijama, novinskim člancima iz doba rata, ovaj osamdesetdevetogodišnji sudija u penziji, sa neverovatnom vedrinom u očima i osmehom na licu, govoreći o sudbini svoga oca Branimira Vasića, razgrnuo je naslage zaborava s tog razdoblja srpske istorije, poznatog malobrojnima u Srbiji.
Po njegovim rečima, Branimir Vasić obreo se u Oflagu VIc u Osnabriku, jednom od mnogobrojnih oficirskih logora, 29. aprila 1941. godine, i jedan je od onih među blizu 6.500 koliko ih je u njemu bilo, koji su odlučili da se ne vrate u domovinu po oslobođenju. Po sopstvenom priznanju u autobiografiji koju je ostavio iza sebe, Branimir je taj postupak pravdao rečima da su Ruzvelt i Čerčil izneverili njihova nadanja da zapadni saveznici neće dozvoliti da Tito zavlada Jugoslavijom i tako su posle oslobođenja, prešli u englesku službu.
– Bio je pravdoljubiv i dosledan principima profesije – kaže Milan Vasić za svog oca. – Kada je vojska nakon bombardovanja Niša 8. aprila 1941. godine, u kom smo živeli jer je on u tom gradu bio na službi, krenula put Sarajeva, odnosno Mostara odakle je trebalo da se piloti i izviđači prebace u Englesku po avione za borbu protiv Nemaca, susreli su se na tom putu on i majka koja je sa bratom i sa mnom krenula u selo Pretoke kod Kragujevca kod tatine sestre. Mama mu je rekla da pođe s nama u selo, međutim, on je odbio rečima: „Tamo gde je mesto mojim vojnicima, tamo je mesto i meni“ i otišao je za njima. Te njegove osobine došle su do izražaja i u slučaju nemačkog kapetana čiji avion je bio oboren u blizni Niša. Prvi put se s njim susreo kada su mu ga doveli da ga ispita jer je on dobro govorio nemački pošto mu je majka bila Nemica.
Branimir Vasić je jedno od petoro dece mašin–bravara Milana Vasića i Katarine Štimler. Rođen je 1905. u Crniću u kom mu je otac radio kao šef mašinskog odeljenja Bajlonijevog mlina. Kratko vreme, od 1910. do 1913. živeo je u Francuskoj s roditeljima gde je njegovog oca Ministarstvo vojske i mornarice poslalo kao člana komisije da prati izradu i prijem topova za srpsku vojsku. Otac mu je doživevši srpsku golgotu umro 1916. u Nici. Branimir je stupio u Vojnu akademiju 1924. godine iako je želeo da upiše glumačku ili umetničku. Dve godine kasnije odlazi na vazduhoplovnu obuku. Izviđačku školu je završio u Petrovaradinu i posle toga biva raspoređen u Drugu eskadrilu u Rajlovac. U Novom Sadu 1928. završava i pilotsku školu, a 1934. i školu za noćno letenje. U svojoj autobiografiji navodi da je 1937. imao sudar s drugim avionom u letu koji ga umalo nije stajao života! Avion Brege 19 na visini od 1.700 metara, iznad poligona za vazdušnu borbu udario je u avion Potez 25 kojim je Branimir pilotirao. Prvi avion se srušio, a Branimir je uspeo da spusti svoju letilicu u polje kukuruza. Posada prvog aviona se spasila blagovremeno iskočivši uz pomoć padobrana. Pre toga, 1932. godine, Branimir je određen za ađutanta Vazduhoplovne škole gađanja u Beloj Crkvi, gde upoznaje učiteljicu Milicu Irović, kćerku direktora tamošnje gimnazije i ženi se njome kao vazduhoplovni kapetan II klase 1933. Sledeće godine rađa im se sin Milan, a 1936. i Toma.
Nedugo zatim primetio je prilikom povlačenja kako istog nemačkog pilota vezanog sprovode i zahtevao od naših vojnika da ga odvežu, ne sluteći da će taj njegov human postupak pilot zapamtiti. – U Oflagu je 1942. godine komandant logora direktno, što nije bilo uobičajeno, tražio mog oca. Kad je došao, dočekao ga je jedan visoki nemački oficir i rekao mu da je dobio izričito naređenje od Hitlera da ga pusti kući zbog viteškog odnosa prema jednom nemačkom oficiru, odnosno pilotu. Moj otac je rekao: „Ne, kad moji drugovi budu išli kući, ići ću i ja“. I tako je ostao – kaže Milan Vasić. Zarobljenici u oficirskim logorima u Namačkoj, a posebno u ovom koji je funkcionisao po Ženevskoj konvenciji, imali su drugačiji tretman. To potvrđuje i sam Branimir u svojoj autobiografiji. U Oflagu je dobio priliku da iskaže svoje umetničke afinitete, koje zbog majčinog navaljivanja da upiše Vojnu akademiju, nije uspeo ranije da ispolji. “Za sve vreme zarobljeništva u osnabričkom logoru bavio sam se mnogo čitanjem, učenjem nemačkog, talijanskog i engleskog jezika, svirao u logoraškom orkestru, prvo bas-fligerhorn, a zatim zugpezaunu, pevao u horu i pisao pozorišne komade, romane i pesme. Dva moja pozorišna komada igrana su u pozorištu ’Rodna gruda’“, napisao je između ostalog Branimir u autobiografiji. Odlučivši da ostane u Nemačkoj, Branimir je ujedno odlučio i da prekine odnose s porodicom uprkos nastojanju supruge Milice da ponovo budu na okupu. Ona je iz rodne Bele Crkve posle rata sa sinovima Milanom i Tomom prešla u Novi Sad gde su oni završili fakultete, a ona se zaposlila u Pokrajinskom zavodu za poljoprivredu. – Brat je jednom bio kod oca u Nemačkoj, a ja tri puta – kaže Milan. – Posle majčine smrti dolazio je kod nas. Umro je 1988. Njegova želja je bila da bude kremiran. Urnu s njegovim pepelom smo položili pored majčinog groba. Branimir se po otpuštanju iz stražarske službe u engleskoj vojsci pod čijom upravom je bila Donja Saksonija, preselio u Braunšvajg gde je neko vreme radio kao tehnički crtač budući da je nešto pre toga završio taj kurs, a potom se bavio i drugim poslovima.
Zorica Milosavljević