ЛАЗА КОСТИЋ СЕ ПЕНТРАО ПО СТАБЛИМА, трчао преко прагова шина, препливавао Дунав
Будући да је почела изградња фискултурне сале у дворишту Гимназије „Лаза Костић”, 27 година након њеног оснивања, не би било згорег подсетити се да је и српски поета по којем је добила име још средином 19. века живео по принципима једног, по данашњим мерилима, модерног, физички активног човека.
Мада се никад није професионално бавио спортом, Лаза Костић је готово сваку прилику, кажу, користио да би му прострујала крв у жилама и размрдали се мишићи, не обазирући се много на друштвене стеге, због чега су га сматрали у најмању руку чудаком: трчао је преко прагова шина, препливавао Дунав, савладавао врхове црногорских планина, пео се на катарку брода, пентрао по стаблима... „Кад би се Лаза шетао и видео грану, обесио би се обједаред рукама у њу, па би се заљуљао једаред-дваред-триред, колико да опроба мишиће и потом би мирно наставио пут...”, записао је Станислав Винавер.
Његов пријатељ др Милан Савић вешто је дочарао Лазин дух.
„Устајао би доцкан, умивао се сав, од главе до пете, па је у том ‘костиму’ гимнастицирао, обично гвозденим ђуладима и чучкајући”, бележи Савић, алудирајући на бестидну песникову прилику као од мајке рођену. „Затим се облачио натенане, а све то при отвореним прозорима и лети и зими, на велики јед комшија прео пута.” Како каже, после тога би доручковао код куће, за шта није штедео време, а затим би се упутио „у двориште ‘код тигера’ да на гимнастичким справама провежба мишиће које јутрос није”, уколико је било лепо време. У супротном, свратио би око поднева ни мање ни више него у чувену Матицу српску „и ту је грабио по два-три степеника, а кад је био горе, силазио је у скоковима и ту процедуру понављао док се не задише”. Лети се, такође у подне, купао у Дунаву, „кад би га после дуготрајне чуч вежбе облио зној”.
Предвече је редовно ишао у дуге шетње, „најрадије око града Варадина и сам, гологлав, са шеширом у џепу, што лакше обучен, а с неким буздованом испуњеним оловом”. Трчање би пак комбиновао са препрекама, као и извођењем разних вежби, често користећи штоперицу која се и данас чува у Музеју Војводине.
Иако средина у којој је живео није одобравала такво понашање, сматрајући да не доличи једном интелектуалцу, он се на то није обазирао, већ је, напротив, промовисао међу грађанима Новог Сада редовно физичко вежбање, те покренуо иницијативу о оснивању соколских организација, а 1872. године и основао прву новосадску јахачку, веслачку и ватрогасну задругу, предложивши да се зове „Соко”.
У младости пак није важио за атлету, будући да је био мршав и нестабилног здравља. Док је похађао трећи разред новосадске гимназије, из гимнастике, коју му је предавао сам директор – др Ђорђе Натошевић, у првом полугодишту добио је оцену „слаб, неспретан”, али се до краја школске године поправио, те му је на сведочанству писало „прилично напредовао, плива у слободном Дунаву”.
С. Милачић
