„ДНЕВНИК" У КУЋИ У КОЈОЈ ЈЕ ЛАЗА КОСТИЋ НАПИСАО „САНТА МАРИЈА ДЕЛА САЛУТЕ" и провео своје последње године живота

Својевремено је и једном Павлу Васићу тешко било да у „Уметничкој монографији Сомбора“ поброји све куће овог града значајне због њихових станара, ипак, за сваког Сомборца али и посетиоца овог града незаобилазна је кућа Паланачких, здање у коме је своје коначно смирење пронашао, иначе рођењем Ковиљчанин, лирски горостас чије дело надилази и националне границе, Лазар - Лаза Костић.

Мада већ у младим годинама родољубива икона васцелог српства, Лаза Костић је за Сомборце ипак и пре свега био њихов домазет, будући да је након смрти своје вечите музе лепе Ленке Дунђерске, упловио у брачну луку са Јулијаном, ћерком патрицијских и пребогатих сомборских Паланачких. Управо у кући ове породице на Главном сокаку славни Костић је испојао своју најлепшу лирику, песму „Санта Марија дела салуте“, стојећи за шрајбштихом који се данас, уз остатак намештаја Паланачких, налази у Градском музеју. Горело је светло у кући Паланачких до дубоко у ноћ, па су Сомборци били знатижељни шта то Лаза ново ствара, али су му се преко дана мало и подсмевали јер је „луди зет Паланачкових“ уобичајио да се бави и „теловежбом“ радећи згибове окачен на гране бођоша.

Како било, тек здање Паланачких је пре свега због Лазе Костића постало познато, а и данас испред њега, на варошкој клупи, тик испод балкона Јулијанине куће седи бронзани споменички Лаза и у руци држи књигу са страницама отвореним баш на словима песме посвећене лепој ћерки Дунђерских. Због тога, готово да нема туристе и овдашњег човека који нема фотографију или селфи у дивану са бронзаним Лазом.

Зидање овог здања је заправо почело 1872. године, као дом Стевана Попића, овдашњег богатог трговца, а довршено је до маја наредне године. Стеван Попић је иначе био праунук имућног сомборског земљопоседника и некадашњег граничара Игњата Попића, унук Павла и син Симеона Попића, а његова кућа је подигнута на месту две некадашње куће, од којих је прва припадала породици свештеника сомборске Светођурђевске цркве и препарандијског катихете, касније будимског и бачког владике Павла Платона Атанацковића, а друга Јефтимију Михајловићу. Ту се, како је записао Ника Максимовић, раније налазила гостиона добродушног Тиме Пушибрка, честитог оца врсног гимназијског управитеља Васе Пушибрка, дугогодишњег управитеља Српске гимназије у Новом Саду.

После смрти Стевана Попића 1882. који се није женио и није имао деце, његову кућу и велике земљишне поседе од преко 200 јутара наследиле су млађа сестра Марија, удова сомборског архивара Димитрија Паланачког, и њена кћер јединица Јулијана Јулча Паланачки, сестричина Стевана Попића.

Нове власнице су 1888. према нацрту архитекте Антона Вашкаша у знатној мери промениле фасаду Попићевог здања, која је преправљена у стилу неоренесансе. У приземљу зграде налазила су се четири полукружна излога и полукружна капија, а на спрату пет прозора са троугаоним тимпанонима изнад којих је био фриз са гирландама. На средини зграде налазио се балкон који су држале четири конзоле од ливеног гвожђа, а на крову су биле четири округле bayе док су сводови у ходнику зграде рађени у облику крста. Бивајући у неспоразумима са таштом, Лаза Костић је у једном моменту, након свадбе, једноставно побегао у манастир Крушедол, да би се из њега вратио и постао права домаћинска глава тек по смрти Јулчине мајке, Марије.

У релативно хармоничном и мирном животу, лишеном оскудице, проживеће Лаза Костић, еруптивно стварајући, у овој кући све до новембра 1910. године, када је отишао на лечење у Беч где је и умро 9. децембра исте године, док се, по његовим речима, „добра душа“ Јулијана, преставила у Господу годину раније. Кућа Паланачких је према завештању, након њихове смрти, баш као и већи део имовине, припала сомборској Српској православној црквеној општини и задужбини Јулијане Паланачки. Послератне власти су здање у коме је живео Лаза Костић национализовале, занемарујући племенито завештање велике сомборске добротворке, а на кућу је постављена скромна спомен-плоча која и данас стоји на прочељу здања у коме је живео и стварао „српски славуј“, Лазар-Лаза Костић.

М. Миљеновић