Физичко васпитање: Од здравог духа ка здравом телу

Док неки предавачи имају уџбенике и већ припремљен писани материјал који се без по муке може послати електронски, како је то када нису доступни сала, реквизити, па и кад је забрањена физичка активност на отвореном?

– У таквим ситуацијама осећаш се као риба на сувом јер немаш основну ствар, а то је контакт уживо са дететом – каже наставница физичког васпитања Маја Купрешанин из новосадске ОШ „Иво Лола Рибар”. – Међутим, довијамо се на различите начине и сви смо веома флексибилни. У договору с колегама, сви делујемо на исти начин. Деци шаљемо путем Јутјуба различите вежбице које су примерене узрасту, као и правила разноразних игара и групних спортова. С обзиром на забрану кретања, мој савет је да, колико год могу, вежбају код куће, на тераси или у дворишту, међутим, у реду је бити и испред зграде или провозати један круг бициклом. Деца у тренажном процесу, која чине половину ђака, у великом су проблему јер су навикла на континуиран рад. Нажалост, ни остали, поготову из породица са двоје-троје деце које не могу да финансирају приватне школе спорта, нису у бољој позицији јер су им та три часа физичког васпитања једина активност.

Како се може чути међу децом и на друштвеним мрежама, многи професори физичког траже теоретско знање од ученика, што је наишло на критике.

– Кад их обучавамо о некој спортској игри, учимо их правилима, само се сад први пут срећемо с тим у писаној форми. Висина коша или димензије терена чињенице су које ником од њих нису потребне. Због тога се само задржавам на томе да прочитају материјал који им пошаљем и размисле о концепцији игре како би, када будемо све то радили у школи, могли да примене. Ја им не тражим то у виду контролног задатка, нити их оцењујем. У шоку су тоталном кад им одговорим да је једина оцена: „Браво!”, што заслуже и самим тим што су се укључили у виртуелну учионицу. Сматрам да у овом времену треба да се усредсредимо на релаксацију, јер су превише оптерећени осталим градивом и домаћим задацима, што као одељењски старешина примећујем.

– Кад се ближи лето, питања добијам најчешће од девојчица јер им је стало до физичког изгледа. Већ само увођење неких ситних навика може да донесе резултате. Рецимо, док куцаш поруку на мобилном, мораш да стиснеш трбушне мишиће. А пре него што одеш у тоалет, урадиш пет чучњева до просторије, а затим, у повратку, још пет. Ето десет чучњева, четири-пет пута дневно, шта ћеш боље? – каже Маја Купрешанин.

А кад је у питању стимулација рада, постоје различити начини, каже наша саговорница.

– Између осталог, постављам им изазове: „Ја сам јутрос урадила пленк и издржала до шездесет. А ви?”, што покреће неку нашу интеракцију. „Па да ли је могуће да је наставница боља од мене”, помисле и онда покушају да ме надмаше, те узврате: „Одрадио сам пленк шездесет три секунде”. Моја превасходна улога у овом тренутку јесте да их бодрим, да им кажем да ће све проћи, да за то време не седе скрштених руку, да раде све што смо радили у школи, да буду активни колико је то могуће, да се смеју. Пишем им разноразне пошалице, сматрајући како треба да им подижем дух, јер њима је много теже него одраслима.

Како истиче, деца се највише жале на то што немају контакта са другарима, па и наставницима, јер им је много лепша била жива реч.

- Коментаришу да им је много лакше да прате вежбе које им шаљем него оне на ТВ-у јер им успут објашњавам и коригујем их. Будући да је основни проблем одсуство социјалне интеракције, имам утисак да су почели да цене наше дружење и однос, и то колико је лепо заједно играти фудбал или одбојку.

Често можемо чути да све мањи број деце уме да плива, пење се уз дрво, скаче уназад... Нажалост, критичари су у праву, истиче Маја Купрешанин.

– Већ је доказано студијама да је свака наредна генерација лошија од prеthodnе и да не постиже одређене резултате. Страшно је што је наставни план и програм, направљен и нама дат, неприлагођен управо тој ситуацији. Због тога током двадесет и пет минута мог часа физичког силмулирамо оно што их чека у природи. Много више радим на томе него на техници скока увис фозбери флоп, која се користи на олимпијадама, или корачној техници скока удаљ. Мислим да се полако сви окрећемо томе, а држање неког плана и програма није више у фокусу. Иако би неки ово могли да осуде, знам да ће деца профитирати захваљујући начину на који радим 26 година. Трудим се да се што више играју: плава струњача нам је поток, греда нам је стабло које се срушило, када је поплава, пењемо се на рипстол. Битно ми је да, кад сутра оду у природу, могу да се одразе правилно једном ногом и доскоче на две док прескачу неку препреку.

С. Милачић