LAZA KOSTIĆ SE PENTRAO PO STABLIMA, trčao preko pragova šina, preplivavao Dunav

Mada se nikad nije profesionalno bavio sportom, Laza Kostić je gotovo svaku priliku, kažu, koristio da bi mu prostrujala krv u žilama i razmrdali se mišići, ne obazirući se mnogo na društvene stege, zbog čega su ga smatrali u najmanju ruku čudakom: trčao je preko pragova šina, preplivavao Dunav, savladavao vrhove crnogorskih planina, peo se na katarku broda, pentrao po stablima... „Kad bi se Laza šetao i video granu, obesio bi se objedared rukama u nju, pa bi se zaljuljao jedared-dvared-trired, koliko da oproba mišiće i potom bi mirno nastavio put...”, zapisao je Stanislav Vinaver. 

Njegov prijatelj dr Milan Savić vešto je dočarao Lazin duh.

„Ustajao bi dockan, umivao se sav, od glave do pete, pa je u tom ‘kostimu’ gimnasticirao, obično gvozdenim đuladima i čučkajući”, beleži Savić, aludirajući na bestidnu pesnikovu priliku kao od majke rođenu. „Zatim se oblačio natenane, a sve to pri otvorenim prozorima i leti i zimi, na veliki jed komšija preo puta.” Kako kaže, posle toga bi doručkovao kod kuće, za šta nije štedeo vreme, a zatim bi se uputio „u dvorište ‘kod tigera’ da na gimnastičkim spravama provežba mišiće koje jutros nije”, ukoliko je bilo lepo vreme. U suprotnom, svratio bi oko podneva ni manje ni više nego u čuvenu Maticu srpsku „i tu je grabio po dva-tri stepenika, a kad je bio gore, silazio je u skokovima i tu proceduru ponavljao dok se ne zadiše”. Leti se, takođe u podne,  kupao u Dunavu, „kad bi ga posle dugotrajne čuč vežbe oblio znoj”.

Predveče je redovno išao u duge šetnje, „najradije oko grada Varadina i sam, gologlav, sa šeširom u džepu, što lakše obučen, a s nekim buzdovanom ispunjenim olovom”. Trčanje bi pak kombinovao sa preprekama, kao i izvođenjem raznih vežbi, često koristeći štopericu koja se i danas  čuva u Muzeju Vojvodine.

Iako sredina u kojoj je živeo nije odobravala takvo ponašanje, smatrajući da ne doliči jednom intelektualcu, on se na to nije obazirao, već je, naprotiv, promovisao među građanima Novog Sada redovno fizičko vežbanje, te pokrenuo inicijativu o osnivanju sokolskih organizacija, a 1872. godine i osnovao prvu novosadsku jahačku, veslačku i vatrogasnu zadrugu, predloživši da se zove „Soko”.

U mladosti pak nije važio za atletu, budući da je bio mršav i nestabilnog zdravlja. Dok je pohađao treći razred novosadske gimnazije, iz gimnastike, koju mu je predavao sam direktor – dr Đorđe Natošević, u prvom polugodištu dobio je ocenu „slab, nespretan”, ali se do kraja školske godine popravio, te mu je na svedočanstvu pisalo „prilično napredovao, pliva u slobodnom Dunavu”.

S. Milačić