ИЗАЗОВИ ПРИ ЗАПОШЉАВАЊУ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ Отежана процена радне способности

Од 2009, када је прелазила 20 одсто, стопа незапослености је преполовљена, а потреба за радном снагом има, чак се она и увози, што отвара врата и људима са смањеном радном способношћу.

– Често се помиње податак о десет одсто особа са инвалидитетом (ОСИ), али њих чине већином стари: када гледамо број радно способних који нису активни, нити имају пензију, а таквих је 70.000 према попису из 2011. године, за 30.000 можемо рећи да су додатни а неискоришћен потенцијал на тржишту рада – рекла је Катарина Станић представљајући резултате истраживања Центра за социјалну политику. – Од 14.000 регистрованих у Националној служби за запошљавање (НСЗ) 2022. године, први пут на евиденцији је само 300-500 ОСИ, те је очигледно да се велик број тих људи дуго задржава у систему.

Обавезе послодаваца

Закон је предвидео да све фирме које имају више од 20 запослених морају да запосле бар једну особу са инвалидитетом, чиме им се субвенционише 75 одсто зараде током годину дана. Уколико послодавац то не учини, он може да потпише пословно-технички уговор о сарадњи и да купи неке производе у вредности од 20 просечних зарада од предузећа за професионалну рехабилитацију. Трећи начин, за који се опредељује око 50 одсто послодаваца, јесте да заправо не запосли никог, али онда плаћа пенале у висини половине просечне зараде у Републици. Та средства се сливају у тзв. буџетски фонд, који је предвидео програме и мере активне политике запошљавања, у виду јавних радова, стручне праксе, обука, приправништва, субвенција за оне који покрећу сопствени бизнис… Да би се користила ова средства, потребно је урадити процену радне способности, коју врши комисија ПИО фонда у сарадњи са НСЗ-ом.

Када ОСИ дођу до НСЗ-а и региструју се, то је већ велика ствар, додаје Станићева. Много је теже решити проблем оних који и не покушавају да пронађу посао. Пасивизација је, каже, често повезана са социјалним давањима, пре свега са страхом да се не изгуби накнада за туђу негу и помоћ, што је неосновано. Једна од потешкоћа је и медицински модел процене радне способности.

– Идеално би било да се процена ради индивидуализовано: да се сваки корисник добро анализира и види шта он може, а не шта не може да ради. Када би се тако гледало, за добар део оних који припадају трећем степену могла би да се нађе нека од активности за коју су способни – додаје.

Персонална асистенција

Према последњем мапирању, персонална асистенција се пружа у једној локалној самоуправи више него раније (18), али су у том погледу ОСИ у врзином колу, јер ко се није запослио не може добити ову подршку, а с друге стране не може ни да га тражи ако није сигуран да ће имати асистента, објашњава Катарина Станић.

За особе трећег степена, са потпуним или вишеструким тешкоћама и препрекама, због којих се не може запослити или задржати радно место ни под општим ни под посебним условима услед слабог учинка, предвиђени су радни центри, што представља дуготрајан облик професионалне рехабилитације. Он се помиње као такав и у Закону о социјалној заштити, али након деценије и по подзаконска акта за оснивање радних центара нису донета, напомиње, док од 4.100 ОСИ, у предузећима за професионалну рехабилитацију ради 1.700.

Током анализе уочено је да се, откако је донет закон, републичка накнада за јавне радове није мењала (22.000 динара), док су трошкови живота у међувремену знатно порасли.

С. Милачић