IZAZOVI PRI ZAPOŠLJAVANJU OSOBA SA INVALIDITETOM Otežana procena radne sposobnosti

Od 2009, kada je prelazila 20 odsto, stopa nezaposlenosti je prepolovljena, a potreba za radnom snagom ima, čak se ona i uvozi, što otvara vrata i ljudima sa smanjenom radnom sposobnošću.

– Često se pominje podatak o deset odsto osoba sa invaliditetom (OSI), ali njih čine većinom stari: kada gledamo broj radno sposobnih koji nisu aktivni, niti imaju penziju, a takvih je 70.000 prema popisu iz 2011. godine, za 30.000 možemo reći da su dodatni a neiskorišćen potencijal na tržištu rada – rekla je Katarina Stanić predstavljajući rezultate istraživanja Centra za socijalnu politiku. – Od 14.000 registrovanih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ) 2022. godine, prvi put na evidenciji je samo 300-500 OSI, te je očigledno da se velik broj tih ljudi dugo zadržava u sistemu.

Obaveze poslodavaca

Zakon je predvideo da sve firme koje imaju više od 20 zaposlenih moraju da zaposle bar jednu osobu sa invaliditetom, čime im se subvencioniše 75 odsto zarade tokom godinu dana. Ukoliko poslodavac to ne učini, on može da potpiše poslovno-tehnički ugovor o saradnji i da kupi neke proizvode u vrednosti od 20 prosečnih zarada od preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju. Treći način, za koji se opredeljuje oko 50 odsto poslodavaca, jeste da zapravo ne zaposli nikog, ali onda plaća penale u visini polovine prosečne zarade u Republici. Ta sredstva se slivaju u tzv. budžetski fond, koji je predvideo programe i mere aktivne politike zapošljavanja, u vidu javnih radova, stručne prakse, obuka, pripravništva, subvencija za one koji pokreću sopstveni biznis… Da bi se koristila ova sredstva, potrebno je uraditi procenu radne sposobnosti, koju vrši komisija PIO fonda u saradnji sa NSZ-om.

Kada OSI dođu do NSZ-a i registruju se, to je već velika stvar, dodaje Stanićeva. Mnogo je teže rešiti problem onih koji i ne pokušavaju da pronađu posao. Pasivizacija je, kaže, često povezana sa socijalnim davanjima, pre svega sa strahom da se ne izgubi naknada za tuđu negu i pomoć, što je neosnovano. Jedna od poteškoća je i medicinski model procene radne sposobnosti.

– Idealno bi bilo da se procena radi individualizovano: da se svaki korisnik dobro analizira i vidi šta on može, a ne šta ne može da radi. Kada bi se tako gledalo, za dobar deo onih koji pripadaju trećem stepenu mogla bi da se nađe neka od aktivnosti za koju su sposobni – dodaje.

Personalna asistencija

Prema poslednjem mapiranju, personalna asistencija se pruža u jednoj lokalnoj samoupravi više nego ranije (18), ali su u tom pogledu OSI u vrzinom kolu, jer ko se nije zaposlio ne može dobiti ovu podršku, a s druge strane ne može ni da ga traži ako nije siguran da će imati asistenta, objašnjava Katarina Stanić.

Za osobe trećeg stepena, sa potpunim ili višestrukim teškoćama i preprekama, zbog kojih se ne može zaposliti ili zadržati radno mesto ni pod opštim ni pod posebnim uslovima usled slabog učinka, predviđeni su radni centri, što predstavlja dugotrajan oblik profesionalne rehabilitacije. On se pominje kao takav i u Zakonu o socijalnoj zaštiti, ali nakon decenije i po podzakonska akta za osnivanje radnih centara nisu doneta, napominje, dok od 4.100 OSI, u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju radi 1.700.

Tokom analize uočeno je da se, otkako je donet zakon, republička naknada za javne radove nije menjala (22.000 dinara), dok su troškovi života u međuvremenu znatno porasli.

S. Milačić